Portal pametne poljoprivrede

Organska proizvodnja je skupa i za proizvođača i za potrošača, jer podrazumeva proces sertifikacije za koji treba izdvojiti više novca. Sa druge strane, kako se može čuti u delu stručne javnosti, ovako dobijena hrana ne mora nužno biti zdravija, ali je bolja za životnu sredinu i to je njena prednost.

Pavle Đorđević je pre pet godina odlučio da kupi seosko imanje i krene da se bavi poljoprivredom. Gledao je imanja koja se nalaze na dva sata vožnje od Beograda, u kome inače živi, i na kraju je izabrao domaćinstvo u okolini Valjevske Kamenice, na zapadu Srbije. Kako kaže, svaki početak je težak jer se situacija razlikuje od imanja do imanja.

„Ako neko hoće da se bavi ovim, apsloutno ne postoji ključ kako ovo treba da se radi. Ko ima svoje porodično imanje, on je 10 ili 15 stepenika ispred u svakom trenutku. Mi nismo imali ni imanje ni mehanizaciju. Ako na imanju stalno imate nekoga, ko na primer može da vam pusti sistem za navodnjavanje, to mnogo znači. Važno je da svako shvati da je farma danas isto što i firma“, kaže naš sagovornik.

Upravo tako posluje i Đorđević. Na četiri hektara zemlje, on je prvobitno hteo da gaji maline, kuluturu po kojoj je ovaj kraj inače poznat, ali se nakon problema sa nabavkom kvalitetnog sadnog materijala ipak odlučio za organsku proizvodnju.

Uprkos svemu, najveći problem mu predstavlja loše stanje infrastrukture u ovom kraju. Put koji vodi do njegovog imanja nije asfaltiran, pa je prolazak njim posle svake veće kiše otežan.

„Interesantno je kad vas zovu iz inostranstva da pričate o organskoj proizvodnji, a ovde niko nije imao sluha ni da nam uradi put koji može da nam doprinese mnogo. To nije naša nadležnost ali smo ga skoro naspiali sami jer bio u dosta lošem stanju“, priča Đorđević.

Kupci u Srbiji plitkih džepova

Vlasnica prve prodavnice organskih proizvoda u Vojvodini “Gea Organic” Milica Popović objašnjava da kupaca uvek ima, ali ne dovoljno. To su uglavnom ljudi na posebnom režimu ishrane.

“Uvek roditelji izdvoje za male bebe, ali kasnije im neke stvari budu skupe. Prosto budžet u Srbiji ne može da dozvoli svima da se hrane na ovaj način. To jeste tužno. A ti proizvodi su skuplji jer se plaća serfikacija, analize koje nekad plaćaju proizvođači, nekad sertifikacione kuće, ali na kraju sve to plati potrošač kroz cenu proizvoda,” objašnjava Popović.

Kako bi hranu koja se prizvodi na tradicionalan način, proizvođači mogli i da plasiraju, potrebno je da koriste nove tehnologije, ali i da budu dovitljivi. Pavle Đorđević iz „Orgnele“ kaže da sorte voće i povrća koje sadi na imanju direktno zavise od potržanje. Trenutno, najviše prostora na imanju, skoro hektar, zauzimaju zasadi jagode, ali tu su i druge kulture. Potencijalni kupci na sajtu „Organele“ mogu u svakom trenutku da pogledaju koje sorte su trenutno u ponudi ali to, kako kaže, nije jedini način prodaje.

“Ako ima paradajza u bašti, mi ga uberemo i šaljemo na adresu. Drugi model je da se zakupi bašta, gde gajimo ono što želite i šaljemo na adresu. Ako želite neku sortu povrća, napravte spisak, mi održavamo baštu, beremo i donosimo na adresu. Nismo imali problema sa plasmanom, osim sa jagodama kad ima previše kiše i onda su druga klasa i moraju na preradu”, kaže Đorđević.

Šta je uopšte organska proizvodnja?

Organska proizvodnja predstavlja specifičan vid poljoprivredne proizvodnje koji je zakonski regulisan u pogledu semena koje se koristi, zemljišta na kome se kulture uzgajaju, tipa đubriva i tipa sredstava za zaštitu bilja koje se koriste. Kod organske stočarske proizvodnje vodi se računa i o tipu i kvalitetu stočne hrane i smeštajnom kapacitetu gazdinstva. Razlika između organske i konvencionalne proizvodnje proističe isključivo iz ovih zahteva, objašnjava master inžinjer zaštite životne sredine u poljoprivredi Sreten Filipović.

“Na primer, mineralna đubriva koja se u konvencionalnoj proizvodnji koriste za obogaćivanje zemljišta mineralnim materijama u organskoj poljoprivredi nisu dopuštena i koriste se đubriva organskog porekla kao što su kompost, vermikompost, stajnjak (koji takođe treba da nastaje u organskom sistemu gajenja domaćih životinja), zelenišno đubrivo itd. Lista dozvoljenih preparata za zaštitu bilja je takođe strože regulisana te je zabranjeno koristiti skoro sve sintetičke pesticide koje konvencionalna poljoprivredna proizvodnja dopušta,” navodi ovaj inženjer.

Problem je, kaže vlasnica “GeaOrganic”, Milica Popović, što se pojmovi često “brkaju” jer građani nisu upoznati sa time da titulu “organskog” može da nosi samo ono što je prošlo strogu kontrolu.

“I često se brkaju pojmovi “bio”, “organik”, “eko”, a to su različiti izrazi. Srbija je usvojila izraz “organski” i mora da postoji znak koji označava da je proizvod prošao kontorlu, sertifikaciju, da su proizvođači od početka do kraja pod kontrolom. Sve ostalo što se proizvodi, može biti prirodno ili na tradicionalni način, ali ga ne možemo nazvati organskim proizvodom,” navodi naša sagovornica.

Kako bi dobio ovu laskavu titulu, proizivođač prvo mora da registruje svoje poljoprivredno gazdinstvo, nakon čega se prijavljuje sertifikacionoj kući koja je akreditovana kod Ministarstva poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva. Nakon potpisivanja ugovora sa ovom kućom, proizvođač ulazi u proces konverzije koji traje dve do tri godine, objašnjava nam Popović.

“U tom periodu se proizvođač prilagođava i zemljište se vraća. Prestaje da se koristi sve ono što je štetilo zemljištu i samim proizvodima. I postoje jasna pravila i jasna dozvoljena sredstva koja su na listi koju propisuje ministarstvo,” navodi naša sagovornica.

Mač sa dve oštrice

Sreten Filipović objašnjava da se benefiti organske proizvodnje ogledaju isključivo u pogledu zaštite životne sredine. Organska proizvodnja je zamišljena da predstavlja održiv vid poljoprivrede u kojoj sve što se iz prirode uzima, takođe mora u nju i vratiti.

“U organskoj proizvodnji nije dozvoljeno korišćenje mineralnih đubriva koji predstavljaju velike emitere gasova sa efektom staklene bašte, kao i izvor teških metala poput kadmijuma. U organskoj poljoprivredi zabranjena je i većina hemijskih preparata za zaštitu bilja. Ovo potrošačima pruža dozu sigurnosti da prizvodi koje koriste nemaju velike negativne uticaje na životnu sredinu. Po mom mišljenju, važnija dobit organske proizvodnje proističe iz toga što se većina tradicionalnih poljoprivrednih praksi poput plodoreda i združenih useva instiktivno upotrebljava,” navodi Filipović.

On dodaje i da nekoliko naučnih studija sugeriše da je na poljima pod organskom proizvodnjom biodiverzitet veći od biodiverziteta pod konvencionalnom proizvodnjom, a naročito ako se radi o monokulturnoj proizvodnji. Takođe, postoje pouzdani podaci da je mikrobiološka aktivnost zemljišta pod organskom proizvodnjom veća nego pod konvencionalnom.

Sa druge strane,  postoje i indikacije da organska poljoprivreda nije uvek najbolja po životnu sredinu kaže Filipović. Jedna LCA (Life Cycle Assesment) studija danske agencije za zaštitu životne sredine koja se bavila uticajem različitih tipova kesa i torbi za kupovinu, pokazala je da tokom životnog ciklusa torba od organskog pamuka ima oko dva i po puta veći uticaj na životnu sredinu nego pamučna torba iz konvencionalne proizvodnje.

“Ovo proizilazi iz činjenice da organski pamuk donosi znatno niže prinose od konvencionalnog pamuka te da je za proizvodnju podjednake količine pamuka potrebno koristiti više zemljišta i vode,” objašnjava Filipović.

On dodaje i da se organskom proizvodnjom gubi količina i stabilnost prinosa. Ograničenja u pogledu dozvoljenih tipova đubriva, ali i sredstava za zaštitu bilja prouzrokovala su to da organska proizvodnja, u zavisnosti od tipa useva, donosi u proseku 20% niže prinose u odnosu na konvencionalnu proizvodnju, dok iziskuje više napora i ulaganja poljoprivrednika.

“Svi ostali nedostaci organske proizvodnje, kao što je npr. visoka cena proizvoda, proističu upravo iz činjenice da su prinosi u organskoj proizvodnji niži nego u konvencionalnoj. Rezultati globalne meta studije objavljene 2018. godine u prestižnom naučnom časopisu Nature pokazali su da organska proizvodnja ima za 15% nižu stabilnost prinosa od konvencionalne proizvodnje,” navodi Filipović.

Manji prinos, viša cena, a da li vredi žrtve? Filipović objašnjava da organska jabuka ne mora biti zdravija od konvencialno proizvedene. Naučne studije koje su se bavile analizom proizvoda iz organske i konvencionalne proizvodnje nisu pronašle čvrste dokaze o tome da je jedna ili druga vrsta proizvoda zapravo zdravija od druge.

“S jedne strane, u zavisnosti od vrste useva, proizvodi iz organske proizvodnje uglavnom pokazuju niže rezidualne vrednosti pesticida i teških metala od proizvoda iz konvencionalne proizvodnje, što ne čudi s obzirom na to da se u organskoj proizvodnji uglavnom koriste kontaktni pesticidi sa kratkim intervalom dejstva i organska đubriva. S druge strane, konvencionalni proizvodi pokazuju bolje rezultate što se tiče mikrobiološke sigurnosti jer je zbog veće fleksibilnosti u upotrebi sredstava za zaštitu bilja konvencionalnoj poljoprivredi lakše da sačuva usev od gljivičnih i bakterijskih infekcija, kao i od štetočina. U pogledu nutritivnih vrednosti i organska i konvencionalna proizvodnja daju podjednake rezultate,” objašnjava on.

U Vojvodini proizvođači imaju i hiljade hektara, u centralnoj Srbiji mala gazdinstva

Milica Popović priča kako je uopšte priča o organskoj proizvodnji došla prvo na severu iz Evrope, u Subotici kroz udruženje građana “Teras”, pa se odatle formirala “Organic control system” kontrolna kuća. Vojvodina je bogata žitnicama i tu kreće proizvodnja pre svega ratarstvo i povrtarstvo.

A onda kako idemo prema jugu, tu su zaštićena područja, brdsko-planinski predeli i tu se radi o lekovitom bilju, šumskim plodovima, gljivama, i te stvari su uglavnom na jugu serifikovane. Problem je što to skoro sve završi u izvozu. Mi to ni ne vidimo na našem tržištu. Mi te gljive uvozimo sa strane, a sve što je najkvalitetnije izvozimo u zemlje zapadne Evrope.

Sreten Filipović dodaje i da je razlika u tome što se u Vojvodini proizvode žitarice, a u centralnoj Srbiji – voće. Ovaj podatak ne treba da čudi kada se u obzir uzme tip obradivih površina u Vojvodini i u ostatku zemlje.

“U Vojvodini takođe postoji nekoliko velikih proizvođača koji drže po par hiljada hektara pod organskom proizvodnjom, dok u centralnoj Srbiji, koliko je meni poznato, nema velikih proizvođača već se uglavnom radi o manjim i srednjim gazdinstvima,” navodi ovaj inženjer.

Sanja Đorđević i Marko Lazić

Napomena: ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi izrečeni u tekstu pripadaju isključivo autorima i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije