Portal pametne poljoprivrede

-Parazit eustrongilus ugrožava ribe u rečnim vodama u Srbiji više od deset godina, kada se prvi put pojavio. Ranije ovog oboljenja nije bilo ni kod nas, ni u okolnim državama, a sada je prisutan svuda – kaže profesorka dr Nikolina Novakov sa Departmana za veterinarsku medicinu sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.

Kako je kod naših ljudi običaj da se riba dobro termički obrađuje pri spremanju, ne ugrožava zdravlje ljudi, što je najvažnije. Bar za sada.

„Ja sam nov pecaroš i ne lovim često. Ima dana kada ne ulovim baš ništa, nekada jednu ribu, nekada dve“ – priča za Agrosmart jedan od novosadskih pecaroša koji lovi ribu na Dunavu.

„Nedavno sam otkrio ovog crva dok sam čistio ribu. On se uglavnom nalazi u iznutricama koje se bacaju pri pripremi ribe, a kada sam ga video u mesu, ja sam i to bacao. Otišao sam kod stručnjaka – veterinara da čujem pravu informaciju, gde su mi rekli da toga ima u ribama, da su radili analizu i da se ljudi do sada nisu zarazili. Kada bi se to desilo, čovek bi bio kolateralana šteta. Ja sam odlučio da kada ovo vidim u mesu ja to bacim, a kad ga ne vidim, ne pripremam svežu ribu, nego u zamrzivač i da ostane bar nedelju dana i onda na pečenje, čorbu i paprikaš“ – rekao je pecaroš.

Kako objašnjava Dušan Lazić iz Naučnog Instituta za veterinarstvo u Novom Sadu, parazit eustrongilus, odnosno valjkasti crv, najčešće parazitira kroz ptice grabljivice. One održavaju prisustvo parazita tako što jedu ribu koja je zaražena i time zadržavaju parazit u svom digestivnom traktu.

Izbacivanjem fecesa u vodu, ptice izbacuju jaja tog parazita koja dospevaju do sitnijih riba koje se hrane faunom rečnog dna, koje najčešće putem lanca ishrane dospevaju u digestivni trakt riba grabljivica. Odrasli paraziti koji su učaureni u mesu riba imaju zoonotski potencijal u smislu da mogu da izazovu parazitske infekcije kod ljudi, ukoliko dođe do konzumiranja nedovoljno termički obrađenog ribljeg mesa, koje u svojim vlaknima poseduje čaure ovog parazita.

Zoonoze su bolesti koje mogu da pređu sa životinja na ljude i sa ljudi na životinju. Pošto se ovde radi o parazitskoj infekciji, mogućnost zaražavanja ljudi postoji, ukoliko bi jeli sirovu ribu – soma, štuke, smuđa, bucova – to su ribe grabljivice koje se nalaze u našim ribolovnim vodama, odnosno u Dunavu i kanalu Dunav-Tisa-Dunav, ističe Lazić.

Kako da prepoznamo crva

Ovi crvi su crvenkaste boje, dužine od tri do sedam santimetara i nalaze se u abdomenu ribe. Kako oni mogu da migriraju i u mišiće, to može da predstavlja problem prilikom konzumacije, posebno smuđa.  Stoga je najvažnije, savetuje profesorka Nikolina Novakov, da se riba dobro termički obradi, što u našoj ribarskoj kulturi i jeste slučaj.

Parazit nije termostabilan, objašnjava dalje, u smislu da će preživeti neku veliku temperaturu i uništava se već na 60, 70 stepeni, tokom prženja ribe. On je prvenstveno problem tamo gde se riba jede marinirana, nedovoljno termički obrađena ili samo blago dimljena, kaže profesorka Novakov.

„Poseban problem u ribljim restoranima može da bude suši riba, jer se ona služi sirova“ – naglašava Lazić. „Pošto ribe grabljivice imaju izrazito belo meso, u restoranima se često dešava da se prilikom pripreme, a usled nedostatka nekih drugih morskih riba, ubace rečne ribe upravo u te suši programe, i to je problem koji može da eksalira u ozbiljnije stvari.“

Tako je važno da i vlasnici restorana budu svesni toga i da ne koriste ribe grabljivice iz naših reka u svom suši programu, nego da koriste ribe koje su posebno kontrolisane, koje imaju veterinarski sertifikat i prošle su program bezbednosti, upozorava Lazić i dodaje da je za pripremu ovog jela najbolje koristiti morske ribe iz uvoza, jer svaki proizvod koji se uveze, mora da prođe proveru u određenim akreditovanim laboratorijama, gde se pregleda bezbednost hrane.

Dok se ne dobije izveštaj da je proizvod upotrebljiv za ljudsku ishranu, on ne može da ide u prodaju. Važno je da riblji restorani obrate pažnju na poreklo ribljeg proizvoda – odakle dolazi, od koga se nabavlja i da li dostavljač ima određene sertifikate o bezbednosti tog proizvoda, naglašava on.

Problem ekosistema

Ekosistem je uvek u problemu, a jedan od njih je i nedovoljna kontrola količina riba na određenim problematičnim područijima, smatra Lazić i dodaje da bi ekolozi trebalo da obrate više pažnje i sarađuju sa veterinarima po tom pitanju, kako bi se radilo više monitoringa i ispitivanja.

„Mislim da su to dva glavna problema – broj ptica na određenom području koja mogu da prenesu taj parazit i određeni riblji fond koji se nalazi na području, odnosno na tom vodotoku. Mi smo, kao veterinari, zaključili da je ovaj parazit uslovljen većom pojavom akvatičkih ptica i kormorana. Pošto su oni postali zaštićeni kao vrste, zabranjene su za izlov i one su se na nekim mestima prenamnožile i to uticalo i na to da se  parazit uveća u broju infektivnih jedinki. Tako paraziti mogu da predstavljaju problem za ekosistem, a onda su odmah i ljudi ugroženi“ – rekao je Lazić.

Kako rešiti problem sa aspekta regulative

U svinjarstvu postoji praksa gde se uzorak mesa pregleda na određene parazite, najčešće na trihinelu, i tek posle provere meso se proglašava upotrebljivim za jelo.

Kod riba ne postoji takav pravilnik, istakao je Lazić i kazao da se nada se da će u budućnosti regularno ministarstvo, Uprava za veterinu i Veterinasrka inspekcija prepoznati kao eventualanu opasnost, tako što će propisati određeni pravilnik kako bi se i stanovništvo zaštitilo i kako bi se eventualno našlo neko adekvatno rešenje da se taj parazit dovede na minimum i da se iskoreni.

Naši pravilnici su uglavnom bazirani na pravilnicima Evropske unije, koja ne prepoznaje ovog parazita kao nešto što treba uvrstiti u regulativu, ističe profesorka Novakov sa Departmana za veterinarsku medicinu. Takođe ga ni naša zemlja sa tog aspekta nije prepoznala kao opasnost, jer i sama akvakultura nije u fokusu mnogih regulatornih organa.

„Dobra strana u svemu je što ne postoje podaci da je i jedan čovek oboleo“ – rekao je Lazić. „Mi kao struka znamo da je to zoonoza i da ljudi potencijalno mogu da budu ugroženi, ali je kod nas dobra praksa da se sve dobro kuva, da se riba čak i zamrzava i da se peče, dakle termički se obrađuje, ali to ne znači da je problem rešen. Jer, ako se nešto pojavljuje i konstantno je prisutno, samo se čeka momenat kada će neki čovek da se zarazi time“.

Lazić apeluje na preventivi, na ispitivanju i na konstantnom proveravanju kako ribarnica tako i direktno ribara, i posebno na nadležnim organima koji su zaduženi za kontrolu – vodoprivredna preduzeća koja gazduju vodotokovima, jezerima i rečnim kanalima, kao i na veterinarsku inspekciju koja je zadužena za kontrolu i prevenciju.

Cilj veterinarske medicine je suzbijanje i iskorenjivanje određenih bolesti koje ugrožavaju i životinje i ljude. To je težak i mukotrpan posao, ali uz kontinuiran rad i adekvatne pravilnike, uz primenu adekvatnih dijagnostičkih sredstava, uz saradnju određenih struka i nauka, može da se smanji potencijal zarazne bolesti, zaključio je Lazić.

Silvija Stojić

Napomena: ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi izrečeni u tekstu pripadaju isključivo autorki Silviji Stojić i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije