Portal pametne poljoprivrede

Put koji od domaće radinosti do naše trpeze pređu kompoti, sokovi, kolači, zimnice, sveže voće ili bilo koji drugi proizvod, uglavnom finansiraju sami proizvođači. Bilo da su samouki ili da tradiciju nasleđuju od svojih najbližih, mali proizvođači neretko dele istu muku. Sa jedne strane, proizvode i delatnost čuvaju od zaborava, dok sa druge brinu hoće li se oni isplatiti.

Gordana Glišić, jedna je od malih proizvođača, ceo svoj život živi u selu Šume kod Topole. U njenoj porodici uvek su se bavili poljoprivredom, voćarstvom, imali su voćnjake. Njen deda je držao muzne krave, bikove, stado od 70 ovaca majka se uvek trudila da sve proizvede u bašti, da napravi punomasni Sokobanjski sir koji su svi u kući obožavali. Kuvani obrok kod njih u kući bio je obavezan svakoga dana, a uz njega uvek su dolazili i domaći kolači. Gordana je odlučila da tu tradiciju nastavi i sa svojom porodicom.

„Još u ranom detinjstvu rodila se ogromna ljubav prema prirodi i životu na selu. Preko letnjeg raspusta smo obavljali sve seljačke poslove. Dobar deo pripreme zimnice sam nasledila od majke, a vremenom kada sam i ja postala majka nadograđivala sam se i dopunjavala nove recepte.“

Preradom se, kako kaže, bavi kako bi se građani „vratili na fabrička podešavanja“.

„Treba da sačuvamo zdravlje koliko god možemo. Dok smo jeli isključivo kuvanu hranu i hranu iz naše bašte bili smo zdraviji. Danas, u vreme brze hrane i načina ishrane, mnogo toga se promenilo“.

Zbog toga Gordana smatra da je potrebno vreme da se steknu kupci i da se promeni svest građana. Kada se hranimo zdravo, sebi pravimo lepšu, srećniju i dugovečniju budućnost.

„Za sada prodaja nije baš na zavidnom nivou. Imam utisak da se ljudi prema sebi ponašaju kao da su predmet, a ne živo biće koje treba biti zdravo, nekako kao da želimo da uništimo sami sebe.“

„Iako imam dosta obaveza na gazdinstvu preko dana, uveče uđem u kuću i sa zadovoljstvom prerađujem sokove, džemove, slatka, slanu zimnicu, ajvare, pravim stare kolače i pitu…“

Ona ističe da je odavno shvatila da treba mnogo rada, truda ali i odricanja da bi se došlo do finalnog proizvoda:

„Nekada na proizvodnju utiču klimatske promene, nekada je veća ponuda a manja potražnja, puno faktora utiče… Mnogo volim zemlju i rad u polju, a od velikog mi je značaja što svu ljubav prenosim na svoje okruženje.. srećna sam jer radim ono što najbolje znam. To je moja mirna luka i tu sam svoj na svome!“

Oko finansiranja pomoć od države nema, a u njenom gazdinstvu uglavnom se finansiraju sami ili im u tome pomaže neko iz porodice.

„U većini slućaja gledam da sve isfinansiram sama, a kada zaškripi ponekad se obratim za pomoć svom suprugu.“

„Imamo i radnike na imanju, a to takođe košta. Sveži plodovi moraju brzo da se uberu i zato nam je potrebno više ruku. Sadnju uradim ja jer moram biti sigurna u prijem sadnica“.

Sličnu priču dele i Milena Žutić i njen suprug koji se već četiri godine bave poljoprivredom – uzgajaju borovnice.

“U našoj porodici niko se pre nije bavio uzgajanjem borovnice niti poljoprivredom, mi smo pioniri.”

Samim tim, ni kupce nisu nasledili, kaže ona.

“Jedini način kako se mi reklamiramo jesu naša Instagram i Fejsbuk stranica “Blueberry farm Zutic” (Plantaža borovnica Žutić), a drugi način je “od usta do usta”. Jako mali procenat naše proizvodnje završi na srpskom tržištu, prosto naš narod nema naviku da jede borovnicu u nekoj većoj meri”, kaže Milena Žutić.

“Od nas kupuju direktni kupci i tada se radi o prodaji manjeg dela roda, a onaj veći deo preko hladnjačara ide u izvoz i tu se čeka dva do tri meseca da se naplati.”

Milena ističe da od borovnice za potrebe domaćinstva prave džem, slatko i matični sok, ali i da imaju i malu količinu rakije.

„Potpuno je neisplativo konzumnu borovnicu koristiti za proizvodnju, zato što litar rakije u domaćoj proizvodnji izađe oko stotinak evra, a džem izađe toliko skupo da ga niko ne bi kupio. Cena proizvodnje matičnog soka po litru je 15 evra, tako da nema logike ulaziti u neku preradu“,

I oni na svom gazdinstvu imaju radnike, a dosta posla rade i sami. Ovi radnici uglavnom su, kako kaže, tu tokom sezone, pa se u tim trenucima i za njih moraju obezbediti dnevnice. Često, broj radnika dostiže 80, što je, ako se u obzir uzme to da i oni kao i veliki deo malih proizvođača, isplaćuju od svog dohotka – veliki finansijski izdatak. I dohodak postoji, ali se mnogo češće dešava da on nije velik, odnosno da uglavnom pripada trgovcima:

„Trgovci vrlo često imaju veću zaradu na proizvodima, nego sami proizvođači. Mi smo u riziku od vremenskih nepogoda i od rasta cena, a trgovci nabavljaju male količine, prodaju i dižu cenu, računajući svoju maršu. Oni od svoje marše ne odustaju, mi vrlo često nemamo šansu da prodamo proizvod po realnoj ceni“.

Ona dodaje da je njihov zasad star oko tri i po godine i da zbog toga može da poredi kako je bilo kada su tek započeli proizvodnju, a kako je danas kada su dobili količinu kojom su zadovoljni:

„Cena prošle godine nije bila adekvatna, bila je dosta niža nego pretprošle godine, a dobro znamo da su svi troškovi porasli. Ove godine očekujemo veću količinu borovnica nego prošle godine i nadam se da ćemo biti zadovoljni“.

Ona smatra da borovnica još nije dostigla svoju „popularnost“ na gradskim pijacama i da i to može biti jedan od razloga zašto se više isplati prodavati je na veliko:

„Na pijacama je borovnica uglavnom lošijeg kvaliteta, odnosno ono što ne može da prođe za izvoz. Kontrole za izvoz su jako stroge, potrebna je kalibracija (merenje) i određeni sertifikati za izvoz i analize ploda. Meni je jako žao što prva klasa trešnji, jagoda, borovnica ili nekog drugog voća koje se proizvodi kod nas, ode u izvoz. Nama nažalost ovde ostaju ostaci“.

Ana Karanović, na svom gazdinstvu u blizini Kopaonika, pravi zimnicu, sokove i sirupe, kompote i mlečne proizvode. Ona uvek u ponudi ima nešto novo, odnosno nešto što isključivo zavisi od godišnjeg doba.

„Sada u ponudi imamo novu vrstu sira koju još uvek niko ne pravi u Srbiji jer je za njegovu pripremu potrebno preko 30 litara mleka. To je sir koji se pravi po nekim katunima u Crnoj Gori, njegova tehnologija je veoma teška i posebna i zato ga verovatno niko ne pravi.

Ona dodaje da mleko dobijaju od krava koje oni drže. Kako kaže veoma je važno da krave budu na ispaši ili da, ukoliko ne mogu da budu na ispaši, onda jedu suvo planinsko seno i mleveni kukuruz.

Ana dodaje da ličnu dostavu vrše u Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu kao i da šalju brzom poštom u sva mesta u Srbiji, ali i da najviše prodaju kod njih na Kopaoniku.

Dodaje još da sami sebe finansiraju.

Marija Lalović i njena porodica već pet godina bave se poljoprivredom. Drže koze, imaju voćnjake i baštu, prave sir, kefir, zreli sir u kriškama.. Marija kaže da je sve počelo tako što su odavno imali imanje, ali da ga nisu toliko često posećivali jer je cela porodica živela u gradu.

„Mama i brat su se posle njegove završene osnovne škole vratili na selo, jer mamina životna želja je bila da bratu, koji ima cerebralnu paralizu pruži ispunjen život, a ja sam se samo pronašla u toj priči i napravila je svojom.“

Na ovom gazdinstvu žive još dve porodice koje imaju cerebralnu paralizu. Svi oni su podjednako uključeni u sve što se radi na imanju, a osnovali su i Udruženje građana „Zelena Plantaža Iva“.

„Na samom početku sam na konkursu za mlade poljoprivrednike dobila deo  sredstava za nabavku matičnog stada, muzilice i laktofriza. Od redovne pomoći imamo subvenciju za ishranu koza za sve matične koze.“

Preko udruženja smo imali dva projekta podržanih od  strane opštine Stara Pazova i jedan od strane Lokalne fondacije Stara Pazova.“

Ona dodaje da su još uvek na početku, ali da se razvijaju.

„Planiramo da povećamo stado koza i proizvodnju sira,da u siranu uvedemo cip pranje kako bismo olakšali svakodnevno održavanje higijene, povećamo broj glistarnika i radnji koje snabdevamo glistama. Planiramo da se orijentišemo više i na edukativni rad sa decom, da kroz dnevne izlete decu iz vrtića učimo o životu i radu na selu. Gde bi deca kroz inkluziju, od osoba sa invaliditetom, učila o seoskim poslovima, povrću, voću, glistama, humusu i da budu uključena u naš svet.“

Miljana Peter