Portal pametne poljoprivrede

Ne tako davno, Srbija je bila poznata po bogatom stočnom fondu. Nedovoljna u svojoj proizvodnji, danas je usmerena na uvoz.

Iz Srbije je u svet 1990. godine izvezeno svinjskog mesa za 762 miliona dolara. Međutim, stvari se menjaju. Privreda postaje duboko ekonomski zavisna, beleži se pad u stočnom fondu, farmeri se s vremena na vreme bune, ali ne uspevaju da postignu dogovor sa državom koji bi ih obostrano zadovoljio.

U međuvremenu, gde su u svemu tome potrošači i znamo li kakvo meso zapravo jedemo?

Šta sve uvozimo i čemu je namenjeno?

Meso se u Srbiju uvozi iz zemalja Evropske Unije, kao i iz zemalja CEFTE (Albanije, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije, Moldavije, Srbije, UNMIK-a u ime Republike Kosovo i Crne Gore) i Ruske Federacije.

Prema podacima Uprave carina u Srbiju je od početka 2021. do polovine decembra uvezeno 10.880.639 kilograma pilećeg mesa koje smo platili 15.774.660 evra. U istom periodu uvezeno je 1.874.287 kilograma junećeg, goveđeg i telećeg mesa vrednog 13.499.938 evra. Srbija je za devet meseci u 2022.godini uvezla 213.000 prasadi i 31.000 tonu svinjskog mesa, podaci su Udruženja uzgajivača svinja. Samo u prvih devet meseci prošle godine za uvoz mesa dali smo oko 132 miliona evra.

„Meso se, uglavnom, uvozi za objekte koji se bave proizvodnjom mesnih prerađevina. To su količine koje možda izgledaju velike, ali se one rade u skladu sa potrebama prerađivačke industrije“, objašnjava predstavnica Unije i Udruženja odgajivača svinja Srbije, Sanja Čelebićanin.

Ko je odgovaran za kontrolu uvoznog mesa i kako teče procedura

Za kontrolu mesa koje se uvozi u Srbiju nadležne su granična veterinarska inspekcija i veterinarska inspekcija na mestu skladištenja pošiljke.

Granična veterinarska inspekcija pregleda pošiljke mesa u uvozu kroz dokumentaciju, identifikaciju i fizički pregled pošiljke. To može podrazumevati i laboratorijsko uzorkovanje na njenu bezbednost, a može se i dati nalog za uzorkovanje pošiljke nadležnom veterinarskom inspektoru na mestu odobrenog skladišta gde se, nakon završenih laboratorijskih ispitivanja, pošiljka pušta u promet ako je bezbedna – piše u dopisu koji je Agrosmartu poslato iz Ministrastva poljoprivrede. Nadležni veterinarski inspektor dalje vodi inspekcijski nadzor nad kretanjem pošiljke.

Što se laboratorijskog testiranja tiče, ono mogu da sprovode samo laboratorije koje su ovlašćene od strane ministrstva i koje su akreditovane u skladu sa važećim ISO standardima.

Svi veliki maloprodajni lanci imaju svoje sisteme kontrole i dobru higijensku praksu.

Pravilnikom o deklarisanju, označavanju i reklamiranju hrane propisano je da meso i proizvodi od mesa koji su poreklom iz Republike Srbije, u prodajnim objektima treba da budu obeleženi grafičkom oznakom „Poreklom iz Srbije“.

Ova oznaka stoji pored izloženog mesa i proizvoda od mesa i na taj način potrošača vizuelno informiše da se radi o mesu životinja uzgajanih u Srbiji, odnosno o mesnim prerađevinama koje sadrže više od 50% domaće sirovine, stoji u dopisu.

Jedemo li odmrznuto ili sveže meso?

Problem je, međutim, što u većini manjih radnji i mesara ne postoje ispravne deklaracije ili ih nema uopšte. S obzirom na globalnu ekonomsku krizu i preopterećen način života, imamo li uopšte vremena da razmišljamo o tome ili prosto verujemo prodavcima?

„Prošle godine je nadležna inspekcija Evropske unije kontrolisala Upravu za veterinu po osnovu proizvodnje brojlera i pilećeg mesa u Srbiji. Ona je konstatovala da se ne može dokazati zdravstveni status i da je monitoring zdravstvenog stanja veoma loš, jer smo u živinarskom sektoru na istom nivou kao i u periodu 2000. godine. Kojim argumentima nas onda mogu ubediti da jedemo ispravno meso, i ono što uvozimo i ono što mi proizvedemo?“ – kaže predsednik Udruženje građana za zaštitu potrošača „Prosperitet“, inženjer Radomir Ćirilović.

Kako doznajemo od naših proizvođača, trenutno je nadramitičnija situacija kod uvoza svinjskog mesa, nastavlja Ćirilović, jer klanice nekada ne otkupljuju tovljenike ni po minimalnoj ceni, a odobren je i uvoz zamrznutog svinjskog mesa koje se u maloprodajne objekte doprema bez oznake da se radi o zamrznutoj svinjetini.

„Vi uđite u bilo koju mesaru i pogledajte da li postoji na vitrini deklaracija da se radi o zamrznutoj svinjetini. Nećete naći tako nešto, a inspektor je bio dužan da proveri da li je meso bilo zamrzuto i da ta dokumentacija prati meso do potrošača. Klaničar treba trgovcu, kojem prodaje to zamrznuto meso, da kaže da je obaveza da se stavi takva oznaka. A onda ćemo se mi potrošači opredeliti da li ćemo tu zamrznutu svinjetinu kupiti ili nećemo.“

Rok upotrebe uvezenog mesa jeste šest meseci, objašnjava dalje Ćirilović, ali mi ne znamo u kom trenutku je to meso uvezeno. Čak i da jeste uvezeno na vreme, šta ako kod klaničara ono stoji tri meseca, to bi onda moralo da ide u preradu, a ne u prodaju.

Takođe, jedan od problema u vezi uvozonog mesa svinja je i taj što su one hranjene genetski modifikovanom sojom, koja je u našoj državi zabranjena.

„Kad bi se novci koji se daju na uvoz dali domaćem seljaku, mi bismo znali da jedemo čisto meso. Iz tih razloga ja poručujem građanima da koliko je god moguće kupuju iz domaće proizvodnje, da uzmu meso od poznatog seljaka, kada znaju čime je svinja hranjena“ – zaključuje Čirilović.

Sa druge strane, Sanja Čelebićanin iz Unije i Udruženja odgajivača svinja Srbije, osvrće se na još jedan problem i govori o tome kako raslađeno svinjsko meso ne bi trebalo da se uvozi, a da se pre toga ne proveri kapacitet koji već postoji u domaćoj proizvodnji.

„Svima je potreban dijalog. Da se sedne, dogovori i da se urade realne kalkulacije na osnovu procenjenih kapaciteta. Moramo znati koliko imamo svinja, kolika je potrošnja i koji su kapaciteti prerađivačke industrije – dakle, koje su potrebe za mesom nivou godišnjih planova. Mora se napraviti predvidljiv ambijent poslovanja, u kome će i farmeri i graničari moći da naprave godišnji plan, a ne da oscilacije u cenama budu izuzetno visoke, gde oni onda ne mogu da se ukalkulišu.“

Ona još ističe da postoje i vandredne situacije, poput trenutne inflacije, na koje ne može da se utiče, i da u tim situacijama svi treba da budu pripremljeni za neku vrstu tržišnih intrevencija, kako bi se sačuvala domaća proizvodnja, jer je to svakako prioritet.

Da li je meso koje jedemo bezbedno? Hoćeš na pljeskavicu?

Svi volimo brzu hranu. Već odavno je modernom gradskom čoveku, posebno mladima, postalo deo kulture da se hrani u burgdžinicama ili pojede pljeskavicu usput. Ima neke slasti u tome, iako brza hrana ima i svoj drugi naziv koji svi dobro znamo – nezdrava hrana.

Često se u prerađevinama, pljeskavicama i ćevapima umesto mesa nalazi koješta: od hrskavice, loja, brašna, soje, leda i vode – ističe Ćirilović i dodaje da bi prema važećim pravilnicima svi ovi proizvodi trebalo da sadrže isključivo mleveno meso i so, bez dodataka.

„Ko to kontroliše, gde je tu tržišna inspekcija, gde je tu sanitarna inspekcija? Često su proizvođači skloni dodacima, koji nisu nebezbedni, samo ne doprinose kvalitetu koji očekujemo i koji plaćamo. Tu treba da reaguje tržišna inspekcija, ali inspektora nema dovoljno, pa se kontrolišu samo rizični subjekti“- dodao je.

Sa druge strane, pojedini proizvođači mesa i mesnih prerađevina koriste tehnologiju kojima se povećava količina vode u namirnicama. Na taj način se povećava masa, a istovremeno se smanjuje nutritivna vrednost proizvoda.

„Oni koriste sredstva koja imaju sposobnost vezivanja vode. Kad kupite kilogram mesa, stavite ga da se ocedi malo, pa ćete videti koliko će u tanjiru ostati vode. I šta ste kupili? Kupili ste 800 grama mesa i 200 grama leda u tečnom stanju“ – kaže Čirilović.

Proizvode od mesa i ribe treba kupovati na namenskim mestima za njihovu prodaju gde je hrana uredno pregledana i bezbedna za korišćenje, ali i poštovati deklaraciju o načinu čuvanja hrane, slažu se sagovornici.

„Moj lični stav je da mi moramo mnogo da radimo sa udruženjima za zaštitu potrošača na način da naše potrošače naučimo šta je to što je važno da čitaju, na šta da obrate pažnju i da znaju da biraju hranu u skladu sa svojim potrebama i zdravstvenim statusom, da obrate pažnju na rokove trajanja i uslove čuvanja“ – ističe Čelebićanin.

„Svi zajedno moramo da zaboravimo nešto što smo nekako tradicionalno naučili, da meso neko treba da kontroliše i da to mora da bude inspekcija. Zamislite onda koliko bi inspektora ova država morala da ima.

Dakle, svi se moramo u tom sistemu pripremati i svima nama cilj treba da bude domaća proizvodnja. Treba da podržimo kapacitete naše proizvodnje, da radimo na genetici i kroz dugoročne strateške mere na povećanju broja domaćih životinja. Važno je da se naši kapaciteti pojačaju, jer domaći proizvod je ipak domaći proizvod“, zaključuje Čelebićanin.

Bilo kako bilo, izgleda da je i ovaj put odgovornost pala na građane. Ostaje nam da se sami opismenjujemo, pratimo vesti i verujemo – sebi samima.

Silvija Stojić 

Napomena: Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi izrečeni u tekstu pripadaju isključivo autorki i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije