Portal pametne poljoprivrede

Zora Feđver iz Tovariševa bavi se poljoprivrednom proizvodnjom više od 35 godina. Od pre sedamnaest godina bave se proizvodnjom mleka, kog proizvode oko hiljadu i po litara dnevno. U gazdinstvu su angažovani Zora, njen suprug, njihov sin i njegova supruga. Pored toga, imaju troje radnika koji im pomažu u proizvodnji.

Govoreći o svom položaju kao žena koja je ceo svoj radni vek provela u poljoprivredi, Zora Feđver ističe da je važno napraviti razliku između položaja žene na selu i položaja žene u poljoprivredi.

„Mnoge žene na selu žive pored svojih muževa koji su negde zaposleni ili koji se bave nekom poljoprivrednom proizvodnjom. Žene u poljoprivredi su nešto sasvim drugo. Moj posao se ne završava brigom o kući, spremanjem ručka, čišćenjem i slično. Ja sam najviše u štali, i to je uglavnom moj posao. Pored toga, od 2006. godine, kad smo se registrovali, tu je jako puno dokumentacije koju treba pratiti, tako da se ja bavim i ekonomskim vođenjem posla – praćenjem kupovine i prodaje, naših proizvoda, naših inputa, plaćanjima, i tako dalje“, kaže ona.

Feđver dodaje da postoje izvesne razlike u podeli poslova između muških i ženskih članova domaćinstva, ali da one nisu striktne.

„Što se tiče muškog dela posla, oni se više bave njivom, spremanjem hrane i čišćenjem štala. Tu se razlikujemo, mada ne u potpunosti – i ja vozim traktor, i ja sam brala kukuruz onda kada moj muž nije mogao da postigne sve, a radnike nismo mogli da plaćamo“, kaže ona.

Da podela poslova u poljoprivredi više nije striktna kao u tradicionalnim društvima, iako i danas postoji, potvrđuje i sociološkinja i profesorica na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Jovana Čikić, autorka studije „Seoske žene i ekonomska (re)produkcija ruralnosti“.

„U tradicionalnom društvu, seoske žene su mahom učestvovale u onim poljoprivrednim poslovima koji su bili vezani za kuću i okućnicu – to znači da je žena brinula o bašti, živini, sitnoj stoci. Žena je radila sa mlekom. S druge strane, žena nije orala, kosila, radila sa drvetom. Međutim, ukoliko je to bilo potrebno, žena se uključivala i u “muške” poslove – najčešće u odsustvu muškog člana porodice. Obrnuta situacija – uključivanje muškarca u “ženske” poslove – bila je veoma, veoma retka, gotovo nezamisliva. Sa procesom modernizacije društva, dolazi i do promena u rodnoj podeli rada. Ona je uslovljena ne samo razvojem nepoljoprivrednih delatnosti (industrije ili tercijarnog sektora), već i modernizacijom poljoprivrede i modernizacijom ruralnog načina života. U zavisnosti od toga kako se odvijaju ovi procesi, oblikuje se i rodna podela rada – negde u pravcu očuvanja rodnih razlika, negde u pravcu smanjivanja razlika između “muških” i “ženskih” poslova, pa čak i feminizacije rada u poljoprivrede, a negde u pravcu izlaska žena iz poljoprivrede“, objašnjava Čikić.

Kako kaže Zora Feđver, u njenom slučaju, raspodela poslova i uloga članova domaćinstva u proizvodnji uređena je međusobnim dogovorom na nivou porodice.

„Ono kako porodica sebi osmisli život, čime će se baviti i kako će raditi, tako funkcioniše i žena u okviru te porodice. Ovde govorim o svom ličnom iskustvu, možda je to u nekim drugim ruralnim sredinama drugačije. Ne osećam se potčinjeno u odnosu na bilo koga niti kao puka radna snaga. Ja sam tu ravnopravni član u donošenju odluka, planiranju i izvršavanju posla. Pored svega toga sam majka, žena, baka, kuvarica, ali to je sve dodatno. Moj posao je bavljenje poljoprivredom“, priča ona.

Ipak, Feđver uočava izvesne sistemske nedostatke koji ženama angažovanim u poljoprivredi otežavaju položaj.

„Na primer, ako je suprug zaposlen u porodici, njegova supruga i njegova deca imaju pravo na zdravstvenu zaštitu. Ali, na primer, žena koja živi na selu, bavi se poljoprivredom i ima neku zemlju na svoje ime, mora da plaća dodatno zdravstveno osiguranje i razne doprinose. Dakle, ja moram zdravstveno posebno da plaćam, a ne želim da se odreknem te svoje zemlje koju sam dobila od svojih roditelja kao miraz, kao neku sigurnost“, objašnjava ona.

Nema plaćenog porodiljskog odsustva, vlasništvo – kako kod koga

Žene koje su angažovane u poljoprivredi često, pored bavljenja poslovima vezanim uz poljoprivrednu proizvodnju, obavljaju i kućne poslove, brinu o deci, te rade i sezonske poljoprivredne poslove onda kada nedostaje radne snage.

Zora Feđver navodi da, dok su joj deca bila mala, ona nije imala plaćeno porodiljsko odsustvo.

„Meni je svekrva pomagala oko čuvanja dece, dok sam ja morala da izađem da spremamo hranu za stoku, da muzem krave, da hranim, da čistim… Spremanje kuće, kuvanje ručka, to se podrazumevalo, to i ne računam. To je još jedno polje gde su žene koje su angažovane u poljoprivredi u neravnopravnijem položaju u odnosu na zaposlene žene. Da nisam imala svekrvinu pomoć, ne znam kako bih sve to postigla“, kaže Feđver.

Iako višestruko angažovane, i kao radnice u poljoprivredi, ali i kao one koje vode brigu o kući i deci, žene su daleko ređe vlasnice poljoprivrednog gazdinstva u odnosu na muškarce, što pokazuju  i rezultati istraživanja „Uticaj COVID-19 pandemije i mera za njeno sprečavanje na socio-ekonomski položaj žena koje žive na selu, sa fokusom na poljoprivredu“.

Ovu statistiku potvrđuje i sociološkinja Jovana Čikić.

„Različita istraživanja uloge i položaja seoskih žena u savremenom srpskom društvu su pokazala istu stvar – seoske žene su retko titulari, odnosno, vlasnice pokretne ili nepokretne imovine. Ovo se posebno odnosi na njihovo vlasništvo nad stanom, kućom i zemljom. Babović i Vuković su u svome istraživanju seoskih žena kao pomoćnih članova na porodičnim gazdinstvima pokazale da je i dalje prisutan tradicionalni obrazac generacijskog prenošenja vlasništva – to znači da zemlju, kuću ili stan uglavnom nasleđuje sin ili unuk, tj. muški potomak, dok se žena izostavlja iz nasleđivanja ili se sama dobrovoljno odriče nasledstva u korist muškog člana porodice“, objašnjava Čikić.

Ona dodaje da odsustvo materijalnih resursa u vlasništvu žene limitira ne samo njihovu ekonomsku moć, već i njihovu poziciju u procesu pregovaranja i donošenja odluka.

Kada je reč o zakonskim okvirima, 2018. godine promenjen je Zakon o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova, čime je definisano da se imovina koja je stečena u braku automatski upisuje kao zajednička, osim u slučaju da se „katastru dostavi izjava oba supružnika da se u konkretnom slučaju ne radi o zajedničkoj, već posebnoj imovini jednog od supružnika, ili ako supružnici ispravom na osnovu koje se vrši upis stiču svojinu, sa određenim udelima“ (član 7).

Zora Feđver kaže da ona delimično ima vlasništvo nad gazdinstvom.

„Moj suprug i ja, što se tiče naših stvaranja i širenja našeg vlasništva u okviru gazdinstva, delimo sve na ravne časti, tako što se deo zemlje kupuje na njegovo, a deo na moje ime. Ali, znam i za slučajeve gde je muž zahtevao od žene, kad bi kupili parče zemlje, da se potpiše da je to izričito njegova imovina. Meni je to nenormalno“, smatra ona, ističući pokretačku snagu koju žene angažovane u poljoprivredi imaju.

„Imam dosta drugarica koje se bave proizvodnjom mleka i poljoprivredom. Gde se žena ne uključi u poljoprivredu – ta kuća, to domaćinstvo ne može da ide nekom brzom razvojnom linijom“, kaže Zora Feđver.

Skrivena snaga ruralnog razvoja 

Da je uloga žena u poljoprivredi i na selu uopšte veoma važna, potvrđuje i sociološkinja Jovana Čikić.

„Prof. dr Slobodanka Markov je još pre tri decenije u jednom svom tekstu seoske žene identifikovala kao “skrivenu snagu ruralnog razvoja”, misleći, pre svega, na transformaciju njihove ekonomske uloge, posebno na moguć doprinos seoskih žena razvoju ruralnog preduzetništva. Iako novija domaća istraživanja ukazuju na izvesne pomake ka preduzetničkom aktiviranju seoskih žena u, na primer, ruralnom turizmu, organskoj poljoprivredi i preradi poljoprivrednih proizvoda, i dalje je prisutan nesklad između njihovih preduzetničkih želja i prakse. Seoske preduzetnice se suočavaju i sa rodnim i sa prostornim preprekama u svojim preduzetničkim naporima, upozorava Čikić i zaključuje da, ako se odmaknemo od ekonomske reprodukcije ruralnosti i pogledamo ulogu žena u ruralnom razvoju uopšte – onda je jasno da je reč o bitnom akteru i u biološkom, kulturnom, socijalnom, ekološkom i drugim aspektima odvijanja ovog procesa.

Irena Čučković

Napomena: Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi izrečeni u tekstu pripadaju isključivo autorki Ireni Čučković i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije