Ratari odustaju od zakupa zemlje – jedna kifla u pekari košta koliko tri kg pšenice
nedelja, 29. oktobra 2023.
Situacija u poljoprivredi obiluje paradoksima i to je nešto što nije novost. Dok s jedne strane imamo kvalitetnu i dobru zemlju, s druge nema ko da je obrađuje jer mu se tako nešto ne isplati.
Slična je situacija i ako govorimo o ceni zakupa poljoprivrednog zemljišta.
Kako „Blic“ piše, okolnosti su takve da, čak i da cene arende stagniraju, što nije slučaj, nema ko više da ih uzima u zakup.
„Situacija se bez sumnje menja. Čak i oni koji su pošto-poto uzimali u zakup zemlju, sada beže glavom bez obzira. Razlog je u tome što rod ne pokriva ni zakup, a kamoli sve ostale troškove koje arendaši imaju“, navodi za „Blic“ Miroslav Kiš, predsednik Asocijacije poljoprivrednika.
Kako objašnjava Kiš, poljoprivrednici dolaze u situaciju da nemaju taj luksuz da mogu podneti neizvesnost prihoda.
„Sve češće smo svedoci da mnogi otkazuju zakupe, revidiraju ugovore, pa čak i prestaju da se bave poljoprivredom. A kako i ne bi? Ako uzmemo da jedna kifla u pekari košta koliko tri kilograma pšenice u otkupu, shvatićemo da je takvo stanje neodrživo“, navodi sagovornik „Blica“.
Prema njegovim rečima, sve su ređi i oni poljoprivrednici koji su nekada unapred plaćali zakup državnog poljoprivrednog zemljišta.
„Kada čujete za neke ogromne cifre zakupa, to je veštački i ne odražava realno stanje. Najčešće je slučaj da nekome manjka deo zemlje koji se nalazi pored njegove, pa onaj koji daje u zakup postavi nerealnu cenu jer zna da će mu to proći“, objašnjava Kiš.
Cena zemljišta po hektaru u Vojvodini se kreće oko 200 do 300 evra. To je prosek, kaže ovaj poljoprivrednik i nema mnogo odstupanja.
„Naravno da će cena biti nešto viša ako je zemlja blizu vodotoka i pogodna je mikroklima. Od regiona do regiona zavisi da li će prinosi biti odlični ili polovični. Tako je cena u Južnoj Bačkoj i Sremu viša i za 20 do 30 odsto u odnosu na druge delove Vojvodine. Ali nezahvalno je govoriti tako uopšteno jer zavisi bukvalno od mesta do mesta i drugih faktora – da li ima dovoljno atmosferske vlage ili nema, recimo“, navodi Kiš.
Daleko najveći problem koji je postojao, a za koji se sagovornik Blica nada da će uskoro biti rešen jeste položaj vlasnika poljoprivredne zemlje u odnosu na arendaša.
Prema rečima predsednika Asocijacije poljoprivrednika Novi Sad, do sada je situacija bila takva da vlasnik zemlje koji je daje u arendu „tera“ cenu zakupa do maksimuma, a pritom uzima subvencije države iako nije on taj koji je obrađuje.
„Pravi se neki red na tom polju i država je najavila da će subvencije moći da dobijaju arendaši koji zemlju obrađuju. To je dobro i za one vlasnike čiji imovinsko-pravni odnosi nisu do kraja regulisani, ali obrađuju tu zemlju. Radiće se mapiranja, snimanja, analize kako bi se znalo koji vlasnici (zlo)upotrebljavaju svoj položaj i uzimaju subvencije bez osnova“, navodi Kiš.
Na ovaj način, smatra sagovornik „Blica“, uvešće se red i olakšaće se položaj onih koji se zaista bave poljoprivredom, a takvih je, smatra, sve manje.
„Iako to zvuči krajnje pesimistično, morate shvatiti da smo mi poljoprivrednici zaista jedini realni optimisti jer se uzdamo u to da će nam se uloženi trud vratiti. Danas gotovo da nema osobe koja u poljoprivredu, prevashodno ratarstvo ulazi a da se ne naslanja na nasledstvo svojih predaka, odnosno da mu ta zemlja nije ostala od očeva i dedova. Naravno da tu ima izuzetaka, ali to su obično oni kojima neće ništa predstavljati ako ‘jedne godine ne rodi’ jer prihoduju od nečega drugog. Ali takvi su retki„, zaključuje Kiš.