Portal pametne poljoprivrede

U Srbiji se godišnje trošilo do 50.000 tona raznih vrsta ribe. Od toga mora da se uvozilo čak 35.000. tona! Ove godine biće dovoljno šarana tokom božićnog posta, koji je počeo krajem novembra, i obeležava se Sveti Nikola i Badnji dan, kada za ribom vlada najveća potražnja.  U Srbiji se sad troši samo 3,1 kilograma ribe godišnje!

Piše: Branislav Gulan

Pred početak posta  u Srbiji, 2023. Godine, u ponudi je bilo  oko 4.000 tona šarana, a potrebno nam je oko 3.500 tona da bi zadovoljili potrebe kupaca tokom posta i slave koju slavi najviše pordica. Ribari su  nastojali  da šaran u tom periodu ne poskupi, ili ako se to ponegde i desi, da bude minimalno. Sad trošimo godišnje samo 3,1 kilograma ribe po jednom stanovniku, po čemu smo na svetskom dnu.

U Srbiji  je do početka 2023. godine bilo 149 registrovanih ribnjaka, od čega 77 šaranskih, 68 pastrmskih i tri ribnjaka za gajenje kečiga. Registrovanih poljoprivrednih gazdinstava za proizvodnju riba bilo je 518, od kojih samo ribe gaji 126 gazdinstava, dok se 392 pored ribarstva bavi i ratarstvom, voćarstvom, stočarstvom. U proizvodnji riba sa više od 90 procenata dominiraju šaran i kalifornijska pastrmka. Kao najveće prepreke domaćem ribarstvu navodi se i to što ribnjaci nemaju pravo prečeg zakupa zemlјišta u poređenju sa drugim granama privrede. Sektor ribarstva je do početka 2023. godine u Srbiji zapošljavao, zavisno od doba godine, blizu 2.000 radnika. Učešće tog sektora u BDP zemlje bilo je tek 0,07 odsto. Pema poslednjim podacima u Srbiji je u 2013. godini bilo je proizvedneo tek 10.120 tona ribe. To je tada bilo za 12 puta više nego li 2000. godine.

U svetu se godišnje proizvede oko 52,5 miliona tona ribe, a to je veća vrdnost od 100 milijardi dolara. Ribarstvo u EU ostaruje godišnji promet ribe  vredan oko 2,8 milijardi evra.

Bogati vodama, siromašni ribom!

Mada smo bogati vodama, koje su bile i bogate ribom, kako su nas nekad učili, po potrošnji ribe sad smo siromašni! Tačno je da je u rekama sve manje ribe. Uzroka ima od krađe ribe, zapuštenosti reka… A, ne koristimo vljano ni reke koje bi mogli. Najbolji primer je Dunav, koji je u mističnoj Đerdapskoj klisuri najuži i najdublji: Kazan opasan džinovskim stenama kojima je oivičen Dunav u ovom delu Đerdapske klisure visoke su oko 300 metara, a zbog brojnih virova reka izgleda kao da vri.

U dolini Đerdapa, na granici Srbije i Rumunije, nalazi se klisura Kazan, koja pripada Nacionalnom parku Đerdap. Klisuru čine Veliki i Mali Kazan, a korito Dunava u ovom delu toka reke je u isto vreme i najuže i najdublje. Naime, širina druge po dužini evropske reke u klisuri Kazan iznosi od 150 do 170 metara, dok je izmerena dubina oko 82 metra. Kako se u ovom delu Dunava nalazi puno vrtloga i virova, tako i ne čudi što turisti opisuju Kazan kao „mesto gde Dunav vri“. Pored nestvarne lepote reke, impresivnom izgledu kanjonske doline doprinose i stene visoke oko 300 metara. Najlepši pogled na Veliki i Mali Kazan pruža se sa vidikovca Ploče, koji se nalazi na planini Miroč. Sa istog vidikovca može se videti i Trajanova tabla, latinski natpis na steni iznad Đerdapske klisure.

Dužina Dunava kroz Srbiju je 588 kilometara. Bogatstva ni te, ni svih drugih reka ni približno ne korsitimo, a moglo bi se reći da ih više zloupotebljavamo nego što koristimo. I tako dok smo učili kako smo bogati s vodama, danas konstatujemo, kako i nismo! Odnosno da da vode pored nas samo protiču! Dokaz za to je i hidrosistem u Srbiji Dunav-Tisa-Dunav, dužine čak 960 kilometara, koji je danas praktično mrtav.  Jer, nije plovan, a ni privredi koistan. Kkao je bilpo zamišljeno proilikom izgradnje. Da bi se priveo nameni treba sad iskopati 15 miliona kubika mulja, sagraditi marine za turizam, vratiti u njega riblji fond koji je sve manji. Građen je od 1947.pa do 1977. godine i to je tada bila najveća investicija te vrste u Evropi u koju je uloženo blizu milijardu dolara.

Reke Dunav, Savu, Drinu, Tisu i druge u Srbiji, koriste uglavnom zaljubljenici u pecanje i prirodu. Više desetina hiljada pecaroša provodi na njima lepe trenutke, čekajući svoj primerak ribe. Sve manje ih je koji imaju sreće sa bogatim ulovom ribe.

Ponekom se i posreći. Tako je kraj septembra 2023. godine bio u znaku sjajnog ulova: Na Dunavu kod Velikog Sela na Dunavu „pao“ je šaran od 12 kila! Pasionirani ribolovac Nikola Božić iz Beograda, sa 30-godišnjim pecaroškim stažom, kod Pančevačkog mosta izvukao je krupnog „dunavskog lisca“

Sad pred slave i druge praznike 2023. i 2024. godine kada se više jede riba u Srbiji, kilogram šarana koštao je od 650 do 750 dinara, u zavisnosti od toga gde se kupuje, marketima ili ribarnicama, ali pošto su troškovi proizvodnje višestruko povećani nego prošle sezone, preduzetnici u ribarstvu ne vide drugi izlaz osim da povećaju cenu šarana’’, ističe Krum Anastasov, predsednik Grupacije za ribarstvo u Privrednoj komori Srbije.

,,Da riba ne bi bila skuplja a ribarstvo se razvijalo, potrebni su nam znatno veći podsticaji nego što su sada, bar u visini PDV-a, kako bi se održala i povećala proizvodnja. Sada dobijamo deset dinara po kilogramu proizvedene i prodate ribe. I pokrajinski Sekretarijat za poljoprivredu izdvaja novac za podizanje novih ribnjaka i proširenje postojećih, a to treba nastviti i povećati. Takođe, vodoprivredni doprinos trebao bi da se ukine ili smanji’’, kaže Anastasov.

,,Trenutno ribarima probleme stvaraju lopovi. Što su ribnjaci manje površine, to su krađe ribe, sve češće i većeg obima. Sada se te krađe tretiraju kao prekršaji, što nisu, ako se iz ribnjaka odnese više tona ribe u vrednosti od nekoliko miliona evra. On navodi da ribari zajednoi sa predstavnicima MUP nastoje da se krađama stane na put’’, navodi zamenik predsednika Grupacije za ribarstvo Aleksandar Stajčić, koji je i generalni direktor DTD Ribarstva u Novom Sadu.

Svetska organizacija za prirodu (WWF Adrija-Srbija) i Ujedinjeni ribolovci Srbije i ove godine, zbog povećane konzumacije ribe uoči praznika, upozoravali su na probleme ribokrađe i prekomernog izlova mnogih vrsta riba, pa čak i strogo zaštićenih. Podaci do kojih je WWF došao u saradnji sa stručnim institucijama i udruženjima pokazuju da se u Srbiji legalno ulovi oko 5.000 tona ribe, dok je količina nelegalno ulovljene znatno veća – procene idu i do 10.000 tona. Čak se sve to javno ni ne prikazuje, pa država nema ni koristi, kada je reč o porezima. Ribokrađa uništava riblji fond, životnu sredinu i zdravlje ljudi.

“Ribokrađa, a zatim i nelegalna prodaja ribe na ulici, omogućena je zbog slabe kontrole i malih, praktično nepostojećih kazni. Ribokrađa je zbog toga izvor lake zarade, bez mnogo rizika. Ribokradice se ne libe da otvoreno i iz dana u dan prodaju nelegalni ulov u ribarnicama i na pijacama, dajući primer i restoranima da u svoju ponudu uključe zaštićene vrste. Vrsta koja se po svoj prilici nalazi u najnepovoljnijem položaju je kečiga, kojoj bez preterivana preti izumiranje”, ističe Vladimir Stakić iz Ujedinjenih ribolovaca Srbije.

Na meti ribokradica je prvenstveno kvalitetna riba – smuđ, som i šaran, a naročito kečiga. Ukus i kvalitet mesa ove ribe pokrenuo je lanac njenog masovnog izlovljavanja. Sprovođenje totalne zabrane lova te vrste, pre svega, kečige, koju je Ministarstvo zaštite životne sredine uvelo početkom 2018. godine na inicijativu WWF-a je za sada neefikasno, te se ta riba ulovljena u otvorenim vodama i dalje nalazi u redovnoj ponudi mnogih restorana i na pijacama.

“Građani nam i posle godinu dana od uvođenja zabrane šalju putem društvenih mreža fotografije kečige koja je poslužena u restoranu. Za nas je to dobar znak da su oni svesni zabrane, ali mi nismo prava adresa za prijave, već inspekcija. Problem je što se pojedini ugostiteljski objekti, pre svega, riblje čarde, otvoreno hvale na društvenim mrežama da su uspeli da nabave kečigu iz divljine. Zakon jasno propisuje da je to zabranjeno, a pri tom nema ni razlike u ukusu između kečige iz Dunava i iz ribnjaka. Legalna alternativa koja bi pomogla oporavak ribljeg fonda jeste konzumacija kečige iz uzgoja. Na taj način bi inspekcija, ali i aktivisti dobili veću podršku u svom radu”, dodaje Deni Porej, direktor WWF Adrije-Srbije.

WWF i Ujedinjeni ribolovci Srbije apeluju na nadležne organe da na zločine prema prirodi ne gledaju blagonaklono, da ribokrađu počnu da tretiraju kao bilo koju drugu krađa koja ostavlja ekonomsku štetu po državu, ali, pre svega, kolektivnu štetu po građane zbog narušavanja prirode. Apelujemo i na tužilaštvo i sudstvo da zahtevaju i izriču adekvatne kazne. Ribokrađu ne treba tretirati kao socijalnu kategoriju, jer se njome bave organizovane kriminalne grupe i pojedinci, koji ostvaruju veliku nelegalnu dobit. Adekvatno sprovođenje postojećih zakona, osnaživanje inspekcije i podrška javnosti mogu doprineti rešavanju ovog problema na otvorenim vodama Srbije, te očuvanju reka i ribljeg fonda Srbije.

Prepolovila se proizvodnja ribe!

Predsednik Grupacije za ribarstvo u PKS Krum Anastasov naveo je da ova grana privrede u Srbiji iz godine sve više slabi, što se odrazilo i na samu proizvodnju ribe. Otprilike se za 50 odsto prepolovila proizvodnja ribe u odnosu na proteklih 15 godinu. Sada imamo svega 5.000 hektara pod ribnjacima, a pre 15 godina bilo ih je na površini od 12.500 hektara. Imamo samo tri velika ribnjaka, koji se prostiru na oko 500 hektara, a bilo ih je 11. Manjih ribnjaka imamo dosta, ali se ne zna pouzdano da li imaju vodoprivredne dozvole, odnosno da li rade legalno.

Krizu je pogoršalo i to što tokom epidemije Kovid-19 ribari nisu dobili nikakav dodatni podsticaj od države jer zbog zatvaranja pijaca i zabrane kretanja nisu imali mogućnosti da prodaju ribu. Zapali su u gubitke i mnogi su odustali od proizvodnje, dok su, s druge strane, zemlje u okruženju i šire davale vanredne novčane podsticaje da ribarstvo pokrije dugove nastale zbog epidemije.

Za vreme Božićnog posta, kada je povećan promet sveže i zamrzntue ribe, veterinarska inspekcija pored redovnih kontrola, sprovodi i vanredne kontrole, na osnovu procene rizika, sa posebnim osvrtom na mesta na kojima se u prazničlne dane očekuje veća ponuda i potražnja. Prilikom kupovine ribe posebu pažnju kupci treba da obrate na sledeće: riba ne sme neprojatno da miriše, ne sme imati upale oči i zamućenu rožnjaču, jer to ukazuje na starost ulovljene ribe. Škrge sveže ribe su vlažne, jasno crvene boje i bez stranog mirisa, a promean boje škrga, suve škrge, nesvojesten ili inenzivan miris, su početni znaci kvarenja. Bitno je da se zna da je koža sveže ribe sjajna, vlažna i klizava,a meso sveže ribe treba da je čvrsto, što se vidi ukoliko nestane udubljenje koje nastaje na mestu koje se pritisne prstima. Zato veterinarska inspekcija savetuje potrošače da ribu kupuju u ribarnicama, odnosno na mestima gde je potrošačima dostupan podatak o vrsti i poreklu ribe, kao i roku upotrebe.

Koliko Srbija pojede ribe i zašto se odustaje od podizanja ribnjaka?

Od Mitrovdana, krsne Slave u Srbiji počinju da se ređaju. Najpre dolazi Đurđic, Aranđelovdan, sveti Mrata, pa potom i najčešća slava kod nas Sveti Nikola, pa Banji dan u sledećoj godini. Kada neki svetac padne na posni dan tada se umesto pečenja jagnjećeg ili prasećeg na trpezu iznese riba, uglavnom šaran, smuđ, pastrmka ili som. U toku godine mi potrošimo po glavi stanovnika tek oko 3,1 kilograma ribe, dok se na primer u zemljama srednje Evrope potroši i do tri puta više, kaže analitičar dr Miroslav Zdravković iz Beogrtada. Kada se sve uzme u obzir, čini se da ribu jedemo samo za Svetog Nikolu ili u vreme posta. Dakle, potencijal za ribnjake imamo, a jedemo uvoznu ribu!

Selo u Srbiji s 16 ribnjaka!

U užičkom selu Potpeć, kroz koje protiče reka Petnica nalazi se najveći broj ribnjaka u ovom kraju Srbije. Iako je rečica dugačka svega dva kilometra, na njoj prihode zarađuje čak 16 porodica. Upravo na tom putu između Užica i Čačka caruje pastrmka, koja dalje ide u domove i ribarnice širom Srbije. Ova reka izvor je egzistencije 16 porodica iz sela Potpeće kraj Užica, iako je dugačka samo nešto više od kilometar.

„Već decinijama unazad ovde psotoje robnjaci, ja sam nastavila porodičnu tradicuju, kao i moji rođaci. Reka Petnica jako je pogodna za uzgoj ribe, zbog njene temeparture koja se čak i u zimskim mesecima kreće između osam i dvanaest stepeni. Nikada ne ledi i to je jako važno za opstanak ribe“, kaže Milica Vuković za RINU, čiji ribnjak se nalazi na samoj obali rečice.

Iako na Petnici ima šesnaest ribnjaka, posla kako kažu, ima za sve. Da bi riba bila dobra i kvalitena mora redovno i kvalitetno da se hrani, a o higijeni i čistoći bazena mora da se vodi računa svih 12 meseci u godini.

„Iako je posao isplativ, nije lak. Pastrmka se svakodnevno hrani, a leti kad su temperature visoke, mora da se vodi računa da hrana nije preterano masna, jer u tom slučaju bi ribe uginule. Pastrmke su različite veličine i kreću se od 50 do 250 grama, ukoliko preraste onda je filetiramo“, izjavila je Milica.

Selo Potpeć svakako je najposećenije u vreme posta, pa se na većini ribnjaka čeka red i unapred zakazuju termini, kako kupci kućama ne bi otišli praznih ruku.

„Za Nikoljdan je ubedljivo najveća potražnja i vrlo često svi ribnjaci tada ostanu pusti. Koliko god da je ima, sve se proda. Ljudi iz svih obližnjih gradova i opština, ovde naručuju, ali imamo kupce i iz Beograda i Novog Sada. Dobar glas daleko se čuje“, rekla je kroz osmeh Milica Vuković.

Uz ribnjak su nikla i tri restorana, koja su zahvaljujući blizini Potpećke pećine izuzetno posećena, tako da je selo Potpeć mesto u kom mladi odlučuju da ostanu, jer ima posla, ali i dobre zarade.

Poznato po pećini koja ima najveći ulaz na Balkanu, selo Potpeć i ove godine našlo se na mapi domaćih turista. Udalјeno je 14 kilometara od centra Užica i vrlo često ga obilaze i putnici koji krenu da svoj odmor provedu na Zlatiboru ili Crnoj Gori. Međutim, tokom posta ono postaje još punije jer je na obalama reke Petnice smešteno čak 16 ribnjaka. Ako je suditi po popunjenosti i nemogućnosti da ovde pronađate parking mesto svi ribnjaci rade odlično, a domaćini su ne želeći da veliki potencijal propada otvorili i svoje restorane u kojima se tokom sezone traži mesto više. Na većini ribnjaka čeka se red i unapred zakazuju termini, kako kupci kućama ne bi otišli praznih ruku.

Ribnjak „Jezero” u Bačkom Jarku  privlači pecaroše iz cele zemlјe

Stari pecaroši čuli su za nadaleko poznati Ribnjak „Jezero”, koji se nalazi u Bačkom Jarku, a uz pomoć putokaza, lako se može pronaći. Postoji bezmalo 25 godina i uređuje ga i neguje Udruženje sportskih ribolovaca „Jezero’’, osnovano 1998. godine, kada su počeli i prvi iskopi na jezeru. Prema rečima člana pomenutog Udruženja i člana Upravnog odbora Zorana Bosančića, kompleks je u početku imao samo veliko jezero, a kasnije su iskopana još dva: srednji, na kom pecaju deca uzrasta 10 do 15 godina i mali, za najmlađe, koji tu pecaju na plovak.

,,Srednje jezero je 0.6 hektara i iskopali smo ga pre skoro pet godina, a  služi nam za sve vidove ribolova, pa ko šta voli’’, kaže Bosančić. Na velikom jezeru se isklјučivo pecaju amur i šaran, da li golać ili krlјuštar, parabolik i „fider„ sistemom, a pokriva jedan i po hekatar.

Tu organizujemo i takmičenja za odrasle, s obzirom na to da ima dosta velikih riba, ali mogu da učestvuju i mlađe generacije uz obavezno prisustvo odraslog lica. Prošle godine smo organizovali sa Udruženjem „Amber Alert” sportsko takkmičenje za decu do 14 godina, a ugostili smo i decu sa Kosova i Metohije, koji su bili u poseti u Novom Sadu. Više su to druženja i upoznavanja nego takmičenja, a dolaze nam ribolovci iz cele Vojvodine i nekih krajeva Srbije. Dolazili su nam čak iz Mađarske, Rumunije, Hrvatske…

Kako kaže, u jezeru se nalaze i druge vrste, naročito bela riba poput meleza i babuške, alohtone vrste iz Azije, a tu su i grablјivice: som, smuđ, štuka, pa čak i bas, isto uvežena riba koja i nije tolika „napast”, kao ostale koje su ušle u vode. Tu su i crvenperke, bandari i deverike.

Poslednjih 15 i više godina šaran na našoj trpezi nije iz ovdašnjih ribnjaka, već iz zemalja koje nas okružuju. Upravo odatle se veoma često uvozi na crno, tako da ga statistika i ne registruje. Dakle, i tu, u potrošnji, zaostajemo, jer zaostajemo i u proizvodnji slatkovodne ribe. Naši ribnjaci zahvatali su  poslednjih godina negde oko 13.000 hektara i iz njih se izlovi ribe sa kojoim se nekad podmirivalo samo 60 odsto potreba. Govorilo se nekada da bi veoma lako mogli da povećamo površinu ribnjaka, čak i da dupliramo, jer tada smo za to imali neophodne uslove. I umesto povećanja površina pod ribnajcima,  mi sad imamo tek polovinu tih nekadašnjih površina!

Uz obalu Tise, zatim levu obalu Dunava i Save, pa i u delu Pomoravlja ima preko 300.000 hektara ritove zemlje, sedme i osme klase od koje nema naročite vajde. U velikim rekama ima dovoljno vode da se pumpama prebacuje u mnogo veće ribnjake. Potencijal imamo, kaže struka, ali na žalost, država ne pokazuje nameru, a ni želju da se neplodno zemljište koristi na mnogo bolji i unosniji način!

Analitičar Miroslav Zdravković ističe da su , prema pdoaciam Republičkog zavdoa za statistiku Srbije, šaranski ribnjaci najveću površinu imali 2010. godine.Do 2022. godine površina je smanjena čak za za 37,6 odsto! Ako dalje analiziramo vidi se da su pastrmski ribnjaci najveću površinu imali 2018. godine i od tada su smanjeni za 26,1 odsto. Iz analiza vidimo da su šaranski i pastrmski ribnjaci najveću proizvodnju mlađi imali u 2012. godini i od tad je proizvodnja u šaranskim smanjena za 87,3 odsto a u pastrmskim ribnjacima čak za 98,4 odsto.  Zdravković ukazuje da je roizvodnja ribe u šaranskim ribnjacima bila  najveća u 2010. godine i od tada je smanjena za 44,8 odsto, gde je šarana najviše bilo u 2010, i od tada je smanjenje iznosilo 39,1 odsto, kod somova 2015 (-58,8 odsto), tolstolobika 2007 (-80,4 odsto), amura 2010 (-70,9 odsto i ostale slatkovodne ribe u 2008 (-96,1 odsto).

Mnogi dižu ruke od ribnjaka

Ima onih koji bi želeli da ulože novac i vreme u ovaj posao, ali kada čuju kakve papire treba da pribave, dižu ruke i odustaju od ideje. Država, očigledno, nije u stanju da pomogne ekspanziju slatkovodnog ribarstva, pa stoga ne mora ni da odmaže. Kada se pre nekoliko decneija govorilo o razvoju ribarstva Jugoslavoie, posebno je isticano kako u Vojvodini postokji više od 100.000 hektara slatinastog zemljišta, koje će se u budućnosti pretvoriti u ribnjake. Ostalo je smao na obećanjima. Jer, ribnjaka i ribe sad je sve manje u Srbiji!

Ukoliko bi se pojednostavila papirologija, a sam postupak uprostio, neplodni tereni oko reka bi mogli da se ustupe na korišćenje u periodu od 50 ili 100 godina. Tako bi smo imali dovoljne količine ribe i ne bismo morali da je uvozimo. Osim toga stvorio bi se i višak za izvoz, a uposlilo bi se i više radne snage. Posebno je važno što bi hranjenjem ribe porasla i sama vrednost kukuruza.

Dakle, jedinične cene uvoza kod 18 proizvoda sa udelom u ukupnom uvozu većim od jedan odsto kretale su se od 0,96 evra po kilogramu kod zamrznutih sardina do 18 evra kod dimlјenog pacifičkog lososa. Veću cenu od 10 evra po kilogramu imao je samo još sveži pacifički losos (11,8 evra). Zamrznute skuše su se uvozile po ceni od 2,2 evra po kilogramu, atlantski losos, svež po 8,9 evra, itd. Kada podelimo procenjenu količinu potrošnje (20,6 hilјada tona) sa procenjenim brojem stanovnika (6,6 miliona) dolazimo do prosečne godišnje potrošnje od 3,1 kilograma po stanovniku, što nas nakon Mađarske i Crne Gore svrstava na svetsko dno, navodi dr Miroslav Zdravković, analitičar.

Kladovski kavijar – crno zlato iz plavog Dunava

Ali, ako se vratimo malo u istoriji šta su nam reke donosile, sad već davno, videćemo da tog bogatsta nema, jer ga nismo sačuvali. Vode smo pozajmili od budućih generacija, a pitanje je šta ćemo im ostaviti. Primer je ono što su nam reke davale nekad, a šta sad.

Sivkasto-crne bobice svojstvenog ukusa i zlatnog statusa, pre samo tridesetak godina pronalazile su put od malog grada na lepom, plavom Dunavu – Kladova, do luksuznih restorana i raskošne trpeze imućnih ljudi širom Evrope i Amerike. Verovatno ni sami alasi iz istočne Srbije, koji su početkom 20. veka ribljom ikrom hranili stoku i jeli je za doručak, nisu sanjali da će njihov ulov dostići svetsku slavu, kao i cenu.

„Kladovski kavijar je poznat zbog vrhunskog kvaliteta, nije zaostajao za ruskim koji se smatrao najboljim“, navodi u pisanoj izjavi za BBC na srpskom Dubravka Vučić, viša kustoskinja Prirodnjačkog muzeja u Beogradu. Iako se kavijar u Srbiji proizvodio mnogo ranije, prema njenim rečima, prelomni trenutak bio je dolazak ruskih migranata iz Rumunije u sela oko Kladova, posle Oktobarske revolucije 1917, kada su boljševici preuzeli vlast.

Sredinom osamdesetih godina 20. veka, posle izgradnje i puštanja u rad hidroelektrane „Đerdap II“, u blizini Prahova, morune i jesetre iz Crnog mora više nisu mogle na njihova višedecenijska plodišta uzvodno, što isprva nije umnogome ugrozilo sam kavijar. Međutim, prekomerni izlov ovih vrsta, doveo je do smanjenja njihove brojnosti, zbog čega je, između ostalog, na zalasku prošlog i početku ovog veka stala proizvodnja kavijara u Kladovu. Moruna je najveća slatkovodna riba na svetu i može da živi više od 100 godina.

Prema nekim istorijskim izvorima kavijar se u ovom delu Dunava proizvodi i konzumira od 15. veka, dok pojedini autori smatraju da se jesetarske vrste ribe na tom području love više od 2000 godina, još iz perioda Rimskog carstva. Dunavski gorostas – riba moruna, koja može da živi više od 100 godina i da naraste nekoliko metara, tokom vladavine Turaka ovim krajevima, lovljena je pomoću gardi. To su građevine od stabala i greda, kojima su pregrađivani brzaci reke i delovi ispred sprudova od šljunka, gde su ribe dolazile na mrest u vreme visokih voda.

Ovaj način je bio aktuelan i početkom 19. veka, pa ih je tridesetih godina knez Miloš Obrenović otkupio od Turaka i potom davao ribarima u zakup. Kasnije se u lovu na ovu grdosiju koristila posebna mreža setka, a onda i pampurača, odnosno morunski struk – ribarski alat sa velikim brojem udica na koje su se jesetre kačile tokom češanja o okolno stenje u dubini reke.

Kavijar je, tvrde lokalni istorijski izvori, krajem 19. veka bio deo jelovnika i na kraljevskom dvoru Obrenovića, dinastije koja je vladala Srbijom do 1903.godine. Tokom 19. i u prvoj polovini 20. veka, siromašno stanovništvo na području Kladova, kome su pripadali i alasi, redovno je konzumiralo neprerađenu ikru, dok je manja količina prerađivana i dopremana do Beograda i dalje.

„Kako je ikre bilo jako puno i praktično nije imala cenu, Srbi su ostatkom koji nisu pojeli hranili stoku i živinu jer je ona jako kvarljiva“, objašnjava Dubravka Vučić. Ona dodaje da je tek sa dolaskom ruskih porodica u Kladovo i okolna sela iz Rumunije dvadesetih, počela primena novog postupka konzervacije koji je omogućio dugoročnije čuvanje ove hrane. Oni su tada zakupile garde, angažovali alase i unele brojne druge novine – od originalnog načina pripreme, do organizovanog prometa kavijara. „Doneli su recepturu za spravljanje kavijara koja je bitno doprinela da se kvalitet poboljša“, ističe Dubravka Vučić.

,,Osamostaljena’’ Srbija

Prema analizi  Miroslava Zdravkovića proizvodnja kalifornijske pastrmke bila je najveća u 2019. godini i od tada je smanjena za 16,3 odsto, a ostale slatkovodne ribe u pastrmskim ribnjacima u 2018.godini  i smanjena je za 90,7 odsto. Ulov ribe u rekama i jezerima bio je najveći u periodu od 2009. do 2013. godine i od tada je smanjen najviše kod šarana (-63,2 odsto), deverike i srebrnog karaša (po 58 odsto) i ostale slatkovodne ribe (-69,4 odsto).

• Analizirajuči izvoz ribe iz Srbije, Zdravković dodaje, da je najveća količina izvoza ribe bila u 2021. kada je iznosila 2.013 tona. Količina izvoza u HS03 veća je za izvoz puževa (762 tone u 2022), koji se u Srbiji ne upotreblјavaju u svakodnevnoj ishrani, dok u Italiji, zemlјi plasmana, predstavlјaju poslasticu;
• Najveća količina uvoza bila je 2007. kada je iznosila 23.693 tone;
• Najveća raspoloživa količina za potrošnju (proizvodnja + uvoz – izvoz) bila je 2008. kada je bilo 33.625 tona! Ona je smanjena u 2022. za 38,7 odsto, na 20.618 tona;
• Najveći udeo uvoz u ukupnoj potrošnji imao je 2006. (75,2 odsto) što je posledica tada mnogo većeg nivoa potrošnje nego danas;

,,Izvoz ribe i morskih (vodenih) plodova iz Srbije bio je u 2022. godine, a rekordnu vrednost od 18,1 miliona evra. Od pet proizvoda sa najvećom vrednošću četiri su pripadala lososima (zamrznuti fileti pacifičkog lososa, sveži fileti pacifičkog lososa, sveži fileti atlantskog lososa i dimlјeni pacifički losos), a puževi su bili na drugom mestu sa 3,7 miliona evra (neznatno veća, za 49.000 evra, vrednost izvoza u 2020). Šaran je bio na šestom mestu sa samo 3,4 odsto ukupne vrednosti izvoza i 610.000 evra. Da se kod lososa radilo o nekim doradnim, uslužnim, poslovima govori podatak da je 63,1 odsto ukupne vrednosti izvoza plasirano u Italiju (11,4 miliona evra), pa slede BiH sa 10,6 odsto, S. Makedonija (7,1 odsto), Rumunija (6,4 odsto), Francuska (4,1 odsto), Češka (3,3 odsto), Crna Gora (2,6 odsto) i Hrvatska (1,9 odsto)’’, ukazuje Zdravković.

Analizirajući stanje u ribarstvu Srbije, Miroslav Zdravković navodi: U periodu od 17 godina (2006-2022) Srbija je ostvarila deficit u trgovini ribom i morskim plodovima u iznosu od 588 miliona evra ili po 34,6 miliona evra u proseku godišnje. Deficit u trgovini je bio relativno stabilan, u rasponu između 25 i 42 miliona evra, da bi u 2022. godini naglo skočio na 67 miliona evra jer je rast cena primarnih proizvoda uticao da naš uvoz bude povećan sa 49,4 miliona u 2020. na 57,8 u 2021. i rekordnih 85 miliona evra u 2022. godini. Ukupna vrednost uvoza u posmatranom periodu bila je 702 miliona evra, što je u proseku 41,3 miliona evra godišnje, navodi analitičar.

Po njegovim rečima smisao trgovine, od kako postoji, je da se razmene proizvodi kojih neko ima u višku za proizvode koje nema. Srbija ne izlazi na more, te prirodno nema morsku ribu i morske plodove, pa ih uvozi.

Ali, kada ove podatke, „osamostalјene“ Srbije uporedimo sa dužim vremenskim periodom, dodaje Zdravković, a na osnovu podataka iz Statističkog godišnjaka Srbije za 2000. godinu (strana 180), možemo konstatovati sledeće:

• Površina šaranskih ribnjaka bila je najveća 1981. i iznosila je 13.251 hektara. To je za 48 odsto više nego u rekordnoj 2010.godini (8.940) i za 137 odto više nego u 2022. godine (5.579);
• Površina pastrmskih ribnjaka bila je najveća 1997. godine i iznosila je 146.933 kvadratnih metara. U odnosu na rekord iz 2018.godine (81.411) vila je veća za 80,5 odsto, a u odnosu na 2022. godinu (60.135) i bila je veća za 144 odsto;
• Rekordna proizvodnja mlađi šarana bila je 1989. godine i to 2.404 tona, što je za 25,4 odsto manje nego u 2012. godine (3.221) ali šest puta više nego u 2022. godini (408 tona)!
• Rekordna proizvodnja mlađi pastrmki bila je u 1995. i to 331 tona što je za 77 odsto više nego u 2012 (187 tona) i 110 puta više nego u 2022. godini;

Zlatno doba ribarstva je odavno prošlo (ukoliko ga je i bilo)!

Prema analizi  Zdravkovića proizvodnja kalifornijske pastrmke bila je najveća u 2019. godini i od tada je smanjena za 16,3 osaro a ostale slatkovodne ribe u pastrmskim ribnjacima u 2018. i smanjena je za 90,7 odsro. Ulov ribe u rekama i jezerima bio je najveći u periodu od 2009. do 2013. godine i od tada je smanjen najviše kod šarana (-63,2 odsto), deverike i srebrnog karaša (po 58 odsto) i ostale slatkovodne ribe (-69,4 odsto).

• Analizirajući izvoz ribe iz Srbije, pema podacima RZS vidi se da je najveća količina izvoza ribe bila u 2021. kada je iznosila 2.013 tona. Količina izvoza u HS03 veća je za izvoz puževa (762 tone u 2022), koji se u Srbiji ne upotreblјavaju u svakodnevnoj ishrani, dok u Italiji, zemlјi plasmana, predstavlјaju poslasticu;
• Najveća, zabeležena, količina uvoza bila je 2007. kada je iznosila 23.693 tone;
• Najveća raspoloživa količina za potrošnju (proizvodnja + uvoz – izvoz) bila je 2008. kada je bilo 33.625 tona! Ona je smanjena u 2022. godini za 38,7 odsto, na 20.618 tona;
• Najveći zabeleženi udeo udeo uvoza u ukupnoj potrošnji bio je 2006. (75,2 odsto) što je posledica tada mnogo većeg nivoa potrošnje nego danas;

,,Izvoz ribe i morskih (vodenih) plodova iz Srbije imao je u 2022. godine rekordnu vrednost od 18,1 miliona evra. Od pet proizvoda s najvećom vrednošću četiri su pripadali lososima (zamrznuti fileti pacifičkog lososa, sveži fileti pacifičkog lososa, sveži fileti atlantskog lososa i dimlјeni pacifički losos) a puževi su bili na drugom mestu sa 3,7 miliona evra (neznatno veća, za 49.000 evra, vrednost izvoza u 2020). Šaran je bio na šestom mestu sa samo 3,4 odsto ukupne vrednosti izvoza i 610.000 evra. Da se kod lososa radilo o nekim doradnim, uslužnim, poslovima govori podatak da je 63,1 odsto ukupne vrednosti izvoza plasirano u Italiju (11,4 miliona evra), pa slede BiH sa 10,6 odsto, S. Makedonija (7,1 odsto), Rumunija (6,4 odsto), Francuska (4,1 odsto), Češka (3,3 odsto), Crna Gora (2,6 odsto) i Hrvatska (1,9 odsto)’’, ukazuje Zdravković.

Analizirajući stanje u ribarstvu Srbije, Miroslav Zdravković, između ostalog, navodi: U periodu od 17 godina (2006-2022) Srbija je ostvarila deficit u trgovini ribom i morskim plodovima u iznosu od 588 miliona evra ili po 34,6 miliona evra u proseku godišnje. Deficit u trgovini je bio relativno stabilan, u rasponu između 25 i 42 miliona evra, da bi u 2022. godini naglo skočio na 67 miliona evra jer je rast cena primarnih proizvoda uticao da naš uvoz bude povećan sa 49,4 miliona u 2020. na 57,8 u 2021. i rekordnih 85 miliona evra u 2022. godini. Ukupna vrednost uvoza u posmatranom periodu bila je 702 miliona evra što je u proseku 41,3 miliona evra godišnje, navodi analitičar Miroslav Zdravković. Po njegovim rečima smisao trgovine, od kako postoji, je da se razmene proizvodi kojih neko ima u višku za proizvode koje nema.

Srbija ne izlazi na more, te prirodno nema morsku ribu i morske plodove, te ih uvozi. U šestocifrenoj carinskoj klasifikaciji postojalo je 208 pozicija kod kojih je registrovan uvoz, a u 2022. godine on je postojao na 109 pozicija.Veći udeo od jedan odsto u vrednosti ukupnog uvoza u 2022. godini,  imalo je čak 18 vrsta riba i plodova, gde se oslić, losos, som i pastrmka ponavlјaju, jer ih ima i svežih i zamrznutih.

(Autor je analitičar i publicista)