Portal pametne poljoprivrede

U skrivenom delu prirodnog rezervata Carska bara, okruženo trskom i omeđeno tokovima reka Tise i Begeja, stanovnici Belog blata uživaju u svom miru. U tom selu već nekoliko godina na turističkoj mapi nalazi se i Lujzin salaš, čiji je vlasnik Radmila Toškov.

„Ja živim ovde, tako da vi dolazite u moju kuću“ – dočekuje nas Radmila, budući da se salaš nalazi na porodičnom, poljoprivrednom gazdinstvu.

U sklopu salaša nalazi se restoran, a specifičnost menija su proizvodi od magulica, kao i čuveni gulaš, koji Radmila sama sprema.

Život na Lujzinom salašu

Radmila svako jutro ustaje pre zore i kaže da joj ne pada teško. „Prija mi ovo, ovo je deo u kome se dobro osećam. Sasvim je lepo ustati tako rano, popiti kafu i gledati izlazak sunca u ovako divnom ambijentu. Onda stavljam supu, mešam kiselo testo za hleb, salčiće ili študle, i to moram do šest sati da završim. Posle obavljam druge stvari i čekam goste“

U porodici Toškov svako ima svoje zaduženje. Tako je za kuhinju zadužena Radmila, dok se suprug Ištvan i sin Dejan bave hranjenjem životinja i obrađivanjem zemljišta i voćnjaka.

Pored mesnih proizvoda, u Radmilinom špajzu se mogu naći i razni pekmezi, voćni sokovi, ajvar i kolači, koje ona takođe sama priprema.

Proizvodi od mangulica i bavljenje poljoprivredom i turizmom

Radmila je odrasla na selu, u porodici koja se bavila poljoprivredom. Otac je oduvek držao mangulice i kako kaže, u to doba to nije bila tako velika stvar. U početku su mangulice bile dobre za pravljenje kulena, ali tada nisu toliko znali o njihovoj specifičnosti i nisu ih upotrebljavali kao sada.

Radmilin suprug Ištvan je takođe rastao u porodici koja se bavila poljoprivredom, tako da im ništa nije bilo strano kada su počinjali poslove na Lujzinom salašu. Prilagođavali su život na selu, te su tako u nekom periodu držali svinje, u nekom bikove, a nekada i piliće. Kako Radmila kaže, za 40 godina zajedničkog života imali su u svom dvorištu gotovo sve životinje.

U trenutku kada su počeli da se bave turizmom, imali su na svom imanju samo dve mangulice, a sada je to prilično lepa farma od više od sto svinja.

„Otkako smo u zadnjih 15 godina krenuli sa turizmom, videli smo da je veća potražnja za mangulicama. Posebno je interesovanje za kuhinju u restoranu, a veliki deo ide na proizvodnju. Ovde gde živimo nema pijace, tako da se svi finalni proizvodi – kulen, kobasica, slanina, mast i čvarci kupuju na našem salašu, a sve ostalo može se probati u i kuhinji. Na taj način mogu da se bavim turizmom, a da ujedno plasiram i proizvodnju“ – kaže Radmila.

Specifičnost uzgoja mangulica

Jedna od specifičnosti ove vrste svinja je ta što žive u prirodnim uslovima, hrane se zdravo, te su veoma zahvalne za održavanje.

„Uzgoj mangulica mora da bude u prirodi, nema obodskog uzgoja. One nisu kao bele svinje. Tu nema petnaest prasica, već najviše sedam; to je njihov kapacitet“ – kaže Radmila. „Zanimljivo je da nema bolesti, te vam ne treba veterinar. One kad se oprase, prase je već spremno za život – ono odrasta u tom ambijentu. Mi smo deo imanja prilagodili tako da su one u prirodnom ispustu, u delu šume i voćnjaka, i one su tu na ispaši konstantno, od prašenja do završnog tova.“

Što se ishrane tiče, mangulice se dohranjuju onim što se proizvede na imanju Toškov. Leti se dohranjuju svežom, a zimi suvom detelinom. U jesen se sadi puno bundeva, pa im to služi dobra tri, četiri meseca. Iz susednog sela otkupljuju škart šargarepu, a svinjama se daje malo kukuruza, ječam i ovas. I to je to. Nema koncentrata, nema skupe ishrane.

„Jedino je za njih potrebno strpljenje, jer im treba oko dve do tri godine da bi imali tovljenika. Na taj način se od njih dobija najbolji proizvod i vrhunska slanina. Tu se dobija oko 25 kilograma čistog mesa, a sve ostalo je masnoća. Vi možete i ranije zaklati, ali nemate taj kvalitet slanine, a ni ukus nije isti. Jednostavno ta struktura ne daje taj ukus u ustima, kao kad su te zrele.“

Za ovih 15 godina kako se bave ovim poslom, Radmila kaže da su do savršenstva pronašli način koju masnoću treba iskoristiti za kulen, a koju za kobasice, čvarke i druge proizvode.

Instant hrana po mesarama kao kineska roba

Što se tiče svinjske kuge koja je jesenas pogodila Srbiju, Radmila kaže da na sreću nisu imali problema, iako je bilo agonije. Nisu mogli ni da kolju u tom periodu, a samo je Radmilin suprug Ištvan odlazio na farmu.

Međutim, u poslednje vreme je potražnja za proizvodima od mangulica sve veća, tako da Radmila kaže da razvlače proizvode kako bi im ostali za Kobasicijadu koja se održava u Belom blatu u februaru.

„Mislim da se ljudi vraćaju tom pravom zalogaju. Ova instant hrana po mesarama, pogotovo po marketima, pokazalo se šta je, da nema veze sa kvalitetom. To vam je isto kao ona kineska roba što je bila bum onih nesrećnih godina, e to se sada dešava u našoj prehrani. Retko sada ko drži svinje, i onda ljudi kad probaju, kad osete taj ukus, budu oduševljeni. Na to utiče i što je sve proizvedeno na prirodan način, nema nikakvog koncentrata. Valjda nešto što raste u prirodi i daje takav kvalitit i ukus. Ko jednom proba proizvode od mangulice, normalno je da se posle vraća po još.“

Radmila kaže da se u poslednje vreme od nje kupuju proizvode i radi lečenja. Posebno ih kupuju ljudi koji su na hemioterapiji, jer ih lekari upućuju na mast i slaninu od mangulica. To nije naročito čudno, ako znamo sve o prirodnom uzgoju mangulica.

„Svi naši su preci su tako živeli, svako je imao svinje u oboru, pa je bilo dobro. Ja mogu samo bogu da se zahvalim, ne sećam se kad sam imala gripu, a stalno sam napolju. Samo je do te hrane koju konzumiram, nisam nikakvo čudo. Sada ljudi neće ni da se seju bašte, ali neka puste dve magulice, pa da imaju hrane za sebe.“ – savetuje Radmila.

Silvija Stojić