Uzgoj nepskanog voća borba neprestana ali kad se zdravlje spakuje u teglice – neprocenjivo je
Na koji način su bračni par Nenad Lazarević i Žaklina Vujičić organizovali svoj voćnjak na obroncima Rudnika i preradu neprskanog voća, iako žive i rade u Beogradu, saznaćete direktno od njih.
Brend „Tri pune teglice“ nastao je na padinama Rudnika, između šume i livadica, u zdravom okruženju, bez zagađenja. Kako nam priča Žaklina, zasad voća se proteže na 2 hektara, a voćke rastu u zemlji koju niko nije obrađivao 30-ak godina.
– Od samog početka smo želeli da imamo različito voće, a ne plantažni uzgoj jedne vrste. Zato smo posadili malo šljive, malo dunje, maline, aronije, jabuke, mušmule… Vremenom smo popunili sav prostor, a kako se on popunjavao tako su rasle i obaveze kao što su kosidba, rezidba, đubrenje i nega. Od starta smo hteli zdravo voće i izbegavali smo primenu preparata za zaštitu bilja – priča nam Žaklina.
Međutim, ako ne koristite hemijsku zaštitu, to praktično znači da vodite neprestanu i iscrpljujuću borbu, bez pobednika.
– U toj borbi smo skoro prepolovini broj stabala, ali nismo hteli da odustanemo. Dosta smo istraživali sa kojim drugim sortama da ih zamenimo, a počeli smo da sadimo i stare sorte koje imaju veću otpornost i ne zahtevaju stalne tretmane zaštite. Na primer, aronija je mnogo zahvalnija od borovnice za uzgoj, a šljiva ranka može da se nađe po okolnim šumama. Dunja ima mnogo otpadaka pri preradi ako nije tretirana pesticidima, ali znamo da je to što ostane zdravo. Od maline smo, nažalost, odustali skroz – objašnjava Žaklina.
Žaklina i Nenad su se dosetili da postave pčelinjak u sredini svog voćnjaka, tako da pčele imaju ispašu, voćke sigurno oprašivanje, a oni – zdrav i čist med, sa zdravog prostora.
Sami brinu o pčelama, o zdravlju voćnjaka, a od nedavno su pokrenuli i preradu voća. S ozbirom da žive i rade u Beogradu, interesovalo nas je kako to sve postižu.
Porodična sloga i čelična volja
– Zaposleni smo u Beogradu, gde i živimo, i nemamo puno vremena. Moramo da budemo prvenstveno složni, a onda i dobro organizovani. Tri do četiri puta nedeljno idemo tamo, zato smo i zadržali sve voćke koje ne zahtevaju stalne tretmane. Pčele ne hranimo šećernim sirupima već im ostavljamo deo njihovog meda koji one koriste u ishrani, kada u prirodi, zbog vremenskih prilika, nema dovoljno hrane za njih – objašnjava nam Žaklina i dodaje – Mnogo smo puta pokisli, mnogo puta izgoreli na suncu, više puta hteli da odustanemo pa opet počinjali, ali smo očeličili telo i volju, i na kraju uspeli da stignemo do „Tri pune teglice“.
Međutim, preradu voća nisu mogli sami da iznesu, te su im se pridužile dve ćerke. Svaka pomaže u svom domenu znanja, od tehnologije prerade do ekonomije, a svaka godina je priča za sebe.
– Nemamo svake godine rod od svih voćki i to je važno da znaju ljudi koji žele da se upuste u sličan posao. Nekad je prevelika suša, nekad su obilne padavine i velika vlaga zbog čega voće truli. Od onoga što rodi, od toga pravimo kompote, sokove, namaze. Sve je bez trunke šećera, što bi rekli – samo voće. Počeli smo zbog nas, ali sada smo odlučili da ovo blago prirode podelimo sa drugim ljudima. Nas tri, ja i moje dve ćerke sve pravimo ručno. Prošle godine smo se predstavili tržištu i sve je planulo, što znači da ljudima nedostaju ovakvi proizvodi, da žele da podignu kvalitet svog života i da umeju da prepoznaju i cene domaće proizvode koji im to omogućavaju – zaključuje Žaklina.
Novinarka: Tijana Todorović
Autor fotografija: Žaklina Vujičić, Tri pune teglice