Portal pametne poljoprivrede

Cene poljoprivrednih proizvoda se nalaze se na višegodišnjem minimumu, kako na svetskim tržištima, tako i kod nas. Kada se tome doda da je Vlada nedavno smanjila subvencije, čini se da je pred poljoprivrednicima izuzetno teška godina. „Mi ni do sada nismo poslovali pozitivno, a ovo sada je katastrofa“, kaže za RTV poljoprivrednik iz Crepaje Miroslav Grubanov.

Cene hrane u svetu padaju već nekoliko godina zaredom, a pojedini stručnjaci smatraju da to nije kratkoročni trend te da treba očekivati da će i narednih godina cene pšenice, suncokreta, soje, kukuruza i drugih kultura ostati na niskom nivou. To se, naravno, odražava i na domaće tržište, pa su i tu poslednjih meseci padale cene robe: pšenica je u prvoj polovini jula 2015. na Produktnoj berzi u Novom Sadu plaćana i do 18 dinara bez PDV-a, a sredinom februara ove godine spalo se na 16,8 dinara. Soja je početkom septembra koštala od 40 do 41 dinar po kilogramu, a u februaru je bila ispod 38 dinara… Zbog svega je i promet na Produktnoj berzi praktično zamro.

„Cene hrane su praktično na donjoj granici, moguće su eventualno još neke oscilacije“, kaže za RTV direktor Udruženja Žita Srbije Vukosav Saković. Dodaje da je razlog za to leži pre svega u činjenici da su, kada je reč o pšenici i soji, poslednjih godina bile izuzetno povoljne vremenske prilike.

„To je stvorilo ogromne zalihe, a zalihe onda vrše pritisak na cenu“, ukazuje Saković.

Napominje da je drugi razlog za niske cene poljoprivredne robe jeftina nafta, te da je to zajedno dovelo do povećanja konkurencije na svetskim tržištima.

„Ovo je definitivno najteži period za proizvođače hrane u poslednjih šest godina“, kaže naš sagovornik.

Pad tražnje u svetu, prvenstveno Kini

Berzanski stručnjak beogradskog Wise brokera Nenad Gujaničić u razgovoru za RTV objašnjava da dobar razloga za pad cena resursa na svetskom tržištu leži na strani tražnje.

„Problem je u usporavanju kineske ekonomije koja je dugi niz godina bila motor razvoja celog sveta. Naravno, uticaj Kine je i dalje izuzetno veliki, ali je sada već izvesno da će ekonomske stope rasta u narednih 10 godina biti kudikamo niže nego u protekloj dekadi“, navodi Gujaničić. Pad tražnje na ogromnom tržištu kakvo je kinesko posledično dovodi i do pada cena, što je u problem poslednjih godinu dana dovelo i neke druge industrije, poput industrije čelika.

Dodaje još jedan od faktora pada cene resursa: one su u proteklom periodu preterano rasle zbog „meke“ politike glavnih svetskih centralnih banaka. Podsetimo, centralne banke SAD, EU i Japana vodile su politiku monetarnog olakšavanja, odnosno emitovanja novca u pokušaju da podstaknu posrnule ekonomije u svojim zemljama.

Profit na granici isplativosti

„Situacija na tržištu je profit poljoprivrednih proizvođača dovela bukvalno na granicu isplativosti. Ali, poljoprivreda je proizvodnja koja mora da se zasniva svake godine i proizvođačima ostaje samo da se nadaju da će se nešto promeniti na bolje“, upozorava Saković.

Kaže da ono što u ovom momentu može da se promeni jeste da vremenski uslovi ne budu idealni četvrtu godinu zaredom, kao i da se proizvođači nafte dogovore.

Grubanov napominje da niske cene nisu jedina muka koja je zadesila paore poslednjih godina.

„Lane smo imali sušu, preklane je suncokret potpuno podbacio“, kaže. „Takođe, cene repromaterijala svake godine skaču 20 do 30 odsto, dok cene naših proizvoda padaju“.
Kada se tome doda da je Vlada odlučila da ove godine smanji subvencije poljoprivrednicima za ratarsku proizvodnju čak tri puta, sa 12.000 na 4.000 po hektaru, kao i da isplatasubvencija neretko kasni, jasno je da paori ne mogu da očekuju zaradu.

„Sve zajedno, to je jedna katastrofa“, kaže Grubanov.

Da li država može da pomogne, i kako?

Saković dodaje da ni država koja je prezadužena i koja smanjuje subvencije tu praktično ništa ne može da uradi.

„Bilo bi, naravno, za lokalne prilike dobro da država može da otkupi neke količine žita, ali to se neće desiti. Mi sada imamo oko 800.000 tona pšenice više od onoga što su domaće potrebe, a država Srbija ni u mnogo boljim vremenima nije mogla da interveniše ni sa trećinom od te količine“, ukazuje direktor Žita Srbije.

Gujaničić upozorava da svaka odluka da se neka privredna grana pomogne paušalnim merama administrativnih činovnika u državnom aparatu – vodi u propast.

„Ukoliko država zaista želi da podstakne razvoj nekog sektora ili još bolje cele privrede, onda bi linearno trebalo da obezbedi olakšice, recimo poreske, svim tržišnim učesnicima. Slično važi i na polju poljoprivrede gde se skroz pogrešno, a možda i planski, favorizuju inostrane kompanije u odnosu na domaće igrače“, ukazuje Gujaničić.

Grubanov, pak, dodaje da otkup ili subvencije nisu i jedino što država može da uradi.
„Nije sve u subvencijama, država treba da se pobrine da kontroliše monopole“, napominje Grubanov.

(RTV)