Otkup pšenice u sto poza
Otkup poljoprivrednih proizvoda u Srbiji najviše podseća na onu knjižicu sa 100 poza. Malina, kupina, trešnje, višnje… Sve je slično. Ali hajde da vidimo šta je sa pšenicom.
Prva poza svakako je priča o otkupu pšenice po kvalitetu koja je i velika izgovor i velika zabluda i velika prevara.
Pšenica se u Srbiji ne otkupljuje od paora po kvalitetu, ali se po kvalitetu prodaje, to jest prodaju je otkupljivači. Zar neko u ovoj državi zaista misli da su otkupljivači budale pa da ne razvrstavaju žito po kvalitetu i da ga potom po kvalitetu i po znatno višoj ceni i prodaju i izvoze?
Pa zašto onda država ne propiše pravilnik o obaveznom otkupu pšnice po kvalitetu od poljoprivrednika? Na ovo pitanje godinama dobijamo milion odgovora zašto to nije moguće, ali nikako onaj jedan jedini – kako je i zašto to moguće. Kad dobijemo taj jedan tako jednostavan odgovor, onda ćemo dobiti i otkup po kvalitetu i naravno bolju cenu paorskog žita. Pošto u ovoj državi to godinama nikako nadležni da shvate, da ponovimo. Pšenica se izvozi i prodaje po kvalitetu i to po znatno višim cenama, ali se od seljaka po kvalitetu ne otkupljuje. Učinite nešto i nemojte se stalno pozivati na tržište.
Druga poza je priča o tržištu. Kažu cena se određuje na tržištu, ali zaboravljaju da tržište nije smo cena gotovog proizvoda već i cena same proizvodnje. Tržište za srpske seljake važi samo kad prodaju, ali ne i kada proizvode. Da ne ulazimo u sve inpute. Dovoljne su subvencije da pokažu o čemu se radi. Svi poljoprivrednici u okruženju i Evropi imaju po hektaru od 100 do 500 evra, a srpski ništa. Pa kakvo je to tržište kad su naši u startu u minusu 100 evra? Pa odgovor je – srpsko. Tržište u kome tržišta u stvari nema.
Treća poza. Za koga se proizvodi? Pšenica se ne proizvodi za trgovce i izvoznike već za mlinare i prerađivačku industriju.To da se već jednom utuvi u glavu i sprovede u praksu. Ko proizvodi za Kostića i Miškovića, taj nema prava da se ljuti već neka radi šta hoće. Ovo nije parola već ekonomski aksiom koji se drugačije zove ugovaranje proizvodnje s garantovanim kvalitetom, sigurnim otkupom i relativno sigurnom cenom.
Četvrta poza. Ko određuje cenu? Ruku na srce, genije i predsednik ovdašnji Aleksandar Vučić i njegovih pet dosadašnjih ministara poljoprivrede od kojih se ne zna koji je bio gori nisu adresa za ovo pitanje već ona tri najveća izvoznika, Kostić, Mišković i Konzul. Njih priupitati za cenu i ko vedri i oblači i kroji kapu proizvođačima pšenice, a bogami i kukuruza. Oni se igraju i otkupom i proizvodnjom i glume tržište.
Peta poza. Gde nam je berza? Srbija nema pravu berzu što je sramota, a glavni krivci za to su korumpirani političari i bahati tajkuni. Nekoliko puta je pokušano da se donese ozbiljan zakon o berzama, ali svaki put je na volšeban način povlačen iz procedura. Novosadska Produktna berza radi kako može i koliko može, ali bez pravog zakona Kostić i Mišković i ekipa će nastaviti da vladaju i haraju tržištem. Pa oni su samo na tržištu i ponašaju se u skladu s tržištem. Srpskim. Naravno.
Kako se problem niskih cena u otkupu mogao izbeći, pitanje je svih pitanja. Logičan odgovor leži upravo na tasu tržišne vage gde se nalazi velika ponuda. Da li je ta ponuda mogla bar koliko-toliko da se rastereti, kako bi se u toku žetve uravnotežila s tražnjom? Svakako da je mogla, ali samo u uslovima da Srbija ima instituciju koja bi organizovala terminsko trgovanje. Da bi se opet organizovalo terminsko tržište, moramo imati valjan zakonski osnov s jedne, i instituciju (berzu) koja će taj zakon sprovoditi, s druge strane.
Poslednja prilika da se donese zakon propuštena je pre dve godine, kao i mnogo puta pre toga, pa tako opet spadosmo na Produktnu berzu, koja trpi nelojalnu konkurenciju raznih info agencija i objektivno ne može da privuče veći tržišni segment koji bi došao na uređeno tržište koje ona organizuje. Sve u svemu, nalazimo se u sistemu neuređenog i haotičnog tržišta u kome se najbolje snalaze oni kojima to odgovara, koji na tankoj liniji zakonskog poslovanja podešavaju tržište po svojoj meri. Nije onda ni čudo što je naš paor u toj tržišnoj igri potpuni autsajder i gubitnik.
Šesta poza. Ekonomski apsurdi. Nismo konkurentni, nemamo subvencije, u svetskim okvirima smo beznačajni jer proizvedemo 10 miliona tona pšenice i kukuruza, a svetsko tržište je teško 2.584 miliona tona, ali ipak se naši tajkune hvale rekordnim izvozom. Pa kako? Pa tako što gule sirotinju i kupuju žito od onih koji moraju da im je prodaju.
Sedma poza. Onaj genije Vučić nije zadužen za cene ali jeste za pljačku u sivoj zoni i upropaštavanje mlinarstva upravo onog za koje paori i treba da seju žito. Industrijski mlinovi su urnisani jer se procenjuje da više od trećine brašna ode u sivu zonu. O švercu se priča godinama, ali država se pavi blesava. Kada mlinari traže da se promeni uredba o markicama, svi se prave da niti šta čuju niti šta vide. Ako mlinovi propadnu kome onda paori da prodaju žito nego trgovcima. Logična poza. I laka.
I tako dalje i tako šire pa sve do stote poze…
Milovan Lukić