Ekološke inicijative presudne za očuvanje zemlje i života
Mnogi pokazatelji pokazuju da je klasična ekonomija, zasnovana na ciklusima masovne proizvodnje i potrošnje, na izdisaju.
Oni najvažniji nalaze se u prirodi oko nas, koja daje znake da njeni resursi nisu neiscrpni, da se klima menja, a da zemlja i njeni stanovnici u velikoj meri siromaše. Zato se polako, ali sugurno, prelazi na nove oblike zemljoradnje, ali i društvenih odnosa, ekonomije, pa i politike, zasnovanih na ekološkoj svesti. Štednja energije, obnova, ponovna upotreba materijala, zatvoreni ciklusi kruženja i energije i materije u životnim i životodavnim sistemima, više je nego poželjna.
Sve ovo je bio predmet naučne obrade i argumentovane diskusije na radionici „Napredak ka cirkularnoj/ održivoj ekonomiji u Vojvodini – pokretači i ometači eko inicijativa – pregledna studija“ na Univerzitetu Edukons u Sremskoj Kamenici, u oragnizaciji Centra „Arhus“ iz Novog Sada. U jednom trenutku, ukazano je da je potrebno čak promeniti i jezik, unutar kojeg se ovo „održivoj“ u naslovu može promeniti u „efikasnoj“.
Konsultatkinja na projektu Centra „Arhus“, Tanja Petovar, prvo je slikovito objasnila da ljudi troše sve više da bi proizveli sve manje. Primera radi, navela je da se za potrošnju para cipela potroši osam hiljada litara vode. Ovakav odnos prema prirodi je neodrživ, pogotovo ako se zna da je na planeti Zemlji sve manje pitke vode, čak i one koja je pogodna za održanje i razvoj biljnog i životinjskog sveta, jer se nagomilavanjem otpada, najmasovnijim produktom današnjeg potrošačkog društva, nagomilavaju i štetne materije u vodenim tokovima.
Osnova nove, cirkularne ekonomije, donekle je slična osnovnoj, „primitivnoj“ ljudskoj delatnosti, u okviru koje se, posmatrajući prirodu, svaka stvar iz nje koristila u zaokruženom ciklusu. Svi znaju priču kako od životinje mogu da se upotrebe ne samo koža, meso, nego i kosti, za različite alate, čak i igračke. Danas, nije problem u tehnologiji, industrijskoj revoluciji, nego u tome što je linearnost ovog procesa dovela do ogromnih kriza, a naizgled paradoksalno, i do gladi i siromaštva. Nove tehnologije, u sklopu takozvane četvrte industrijske revolucije, mogu da se upotrebe pametno, upravo po modelu kruženja materije i energije u prirodi, pa nije čudo što je mnogi zovu i pametnom tehnologijom.
Ponovna upotreba starih stvari, njihova popravka, reciklaža, osnovne su karakteristike novog pogleda na svet koji bi trebao da uvede nove navike. Mudrije usluge, transport, iznajmljivanje umesto kupovine, novi dizajn, softveri, smanjivanje bacanja (otpada), značajno bi uticali na živi svet i njegovu ekonomiju, u smislu zdravije okoline, ali i unutrašnjosti, metabolizma ljudi, sve češće ugroženog veoma zloćudnim oboljenjima.
U okviru svog predavanja, kao prepreke ovome Tanja Petovar je spomenula puteve novca i moći, koji pružaju otpor ovakvom načinu razmišljanja, jer donose manje profita i onemogućavaju enormnu eksploataciju svih mogućih resursa. Ovde se bilo lako setiti „savremene filozofije“, zapravo jednog nazadnog mišljenja, proizvoda duhovne i materijalne nemaštine, koje kaže da se jednom živi ili, još slikovitije, posle mene potop. Ni pravni okviri koji se, pogotovo kod nas, još uvek samo načelno i deklarativno usaglašavaju sa ekosistemom, nisu baš od koristi, ako ne postoji snažna volja i njihovo odlučno sprovođenje u realnosti. Predočavajući mogućnost napretka u budućnosti, Tanja Peternek se i osvrnula na to da je najteže promeniti svest ljudi, koji su još uvek u velikoj meri neobrazovani, neinformisani, zbunjeni, nesigurni…
Drugi segment činilo je predstavljanje rezultata istraživanja dr Biljane Viduke na temu poljoprivrede. Konstatovano je loše stanje plodnog zemljišta, zbog brojnih činilaca, među kojima su najopasniji, prosto rečeno, prskanje i đubrenje hemijskim preparatima. I pored iskazane zabrinutosti u okviru istraživanja, malo je pokazatelja pozitivnog pomaka. Između ostalog, i zbog ranije navedenih poteškoća sa razumevanjem ne baš tako složene tematike – prirodne potrebe za obnovljivom i kružnom – pravilno raspoređenom ekonomijom, koja bi podrazumevala istu takvu poljoprivredu, privredu, pa čak i svet bankarstva i finansija.
Dekan „Edukonsa“, Fakulteta ekološke poljoprivrede, prof. dr Ljubinko Jovanović, na ovo istraživanje osvrnuo se brojnim primerima sa terena, poražavajućim po odnos mogućnosti i njihove iskorišćenosti u Srbiji. Primera radi, poljoprivreda koja promoviše biodiverzitet, preko potreban da uravnoteži dominantni uticaj uzgajanja monokultura, zvala se ona organska, ekološka ili integralna, kod nas je zastupljena samo procentom od 0,4 odsto, za razliku od nekih zapadnih ili severnih evropskih zemalja, gde ona dostiže brojke i do 60, 70 odsto.
U poslednjem segmentu dana posvećenog ekološkim inicijativama, predstavljena je i studija o građevinarstvu prof. dr Jelene Atanacković Jeličić i prof. dr Igora Marasa. „Zelene“ zgrade, inženjerska rešenja, urbani prostori, tiču se obnove, grejanja, osvetljenja, upotrebe novih tehnologija, ali i starih materijala, u cilju zaštite svojih uživalaca, kao i okoline u kojoj se nalaze. Kao i u prethodnim poglavljima ove priče, pokazalo se da je jako važno sa što manje napraviti što više i poštovati ono čuveno pravilo – jeftinije je gotovo uvek skuplje.
Poražavajući podaci
Neki od poražavajućih podataka koji pokazuju da se u Srbiji ne vodi dovoljno računa o prirodi, kao mogućoj osnovi zdrave ekonomije, zdrave (poljo)privrede, govore da 630.000 domaćinstava ima u proseku četiri hektara zemljišta, što je više nego dovoljno za fantastične rezultate. Po prof. dr Ljubinku Jovanoviću, uz bolju organizaciju koja podrazumeva udruživanje manjih zajednica, razmenu dobara, prodaju viškova, sela bi bukvalno mogla da hrane gradove, na višestruku dobrobit i jednih i drugih. Posebna priča su činjenice da je kod nas čest primer da zemlja propada, stajnjak stoji neiskorišćen, a da se u gradovima gomilaju ljudi koji se hrane jeftinom hranom i sve više posećuju doktora. Mladi vole da studiraju ali ne i da rade, svi i dalje gledaju kako da pobegnu još dalje odavde…
Igor Burić, Dnevnik