Portal pametne poljoprivrede

Nakon ukidanja proizvodnih kvota za šećer značajno su porasle površine u EU, a taj je rast praćen rekordnom proizvodnjom i drastičnim padom cena šećera. Evropska industrija šećera samo u jednoj tržišnoj godini nakon ukidanja kvota izgubila je oko 2,5 milijarde evra prihoda, uprkos porastu proizvodnje oko 27 odsto. Prosečna cena za ovaj postkvotni period prema podacima Evropske komisije iznosi samo 350 evra po toni. Ne postoji nijedna šećerana u EU koja može dugoročno poslovati uz ovaj nivo cena, ističe u intervjuu za Agrosmart Miroslav Božić, jedan od najboljih poznavalaca stanja na tržištu šećera, savetnik Uprave Hrvatske industrije šećera i predstavnik ove zemlje u Evropskom udruženju šećerana CEFS. 

Godinama unapred znalo se da će EU ukinuti kvote, da li se mogao preduprediti pad rentabilnosti i gašenje fabrika?

-Šećerne proizvodne kvote su bile na snazi 50 godina, to je jedini ‘preživeli’ kvotni režim nakon što su 2014. ukinute kvote za mleko. Glavni problem ukidanja kvota je hiperprodukcija. Došlo je do enormnog porasta proizvodnje u 2017, posebno u nekoliko najvećih kompanija u EU kojima je jedan od, doduše nikada javno iskazanih ciljeva, bio da unište male nezavisne proizvođače. Dodatna nepovoljna okolnost je rekordna proizvodnja u Indiji, Tajlandu i Australiji što je dovelo do globalnog viška i istorijskog rekorda svetske proizvodnje. Cena šećera na tržištu Evropske unije strmoglavo je pala: samo dva meseca nakon ukidanja kvota beleži se jedva 400 evra po toni što je u tom trenutku bila najniža mesečna cena u istoriji praćenja od strane Komisije. Pad se nastavio do januara 2019. kada je dostignuto dno na tek nešto više od 300 evra po toni. Nakon toga se cena šećera sve do danas, uprkos blagom rastu, uporno zadržava ispod službenog referentnog praga u EU koji je postavljen na 404 evra. Prosečna cena za ovaj postkvotni period prema podacima Komisije iznosi samo 350 evra/t. Ne postoji nijedna šećerana u EU koja može dugoročno poslovati uz ovaj nivo cena.

Zbog ovog cenovnog poremećaja, svi proizvođači šećera u EU, bez izuzetka, tokom poslednje dve, a većina i poslednje tri tržišne godine, beleže gubitke. Stoga nije moglo proći bez gašenja šećerana.  Posebna ironija je da je šteta koja je prouzrokovana ovom prekomernom proizvodnjom najveće finansijske gubitke donela upravo najvećim proizvođačima u Uniji koji su i doveli do prekomerne proizvodnje. Od ukupnog povećanja proizvodnje šećera u 2017/18. koje je iznosilo više od 4,5 miliona tona, blizu dve trećine se odnosi na šećerane u Francuskoj i Nemačkoj. Ironija je da je od ukupno 12 ugašenih šećerana u Uniji nakon ukidanja kvota – polovina zatvorena upravo u te dve zemlje gde je najveća proizvodnja. Iz naše perspektive, nažalost, dve su od šećerana koje prestaju s radom u Hrvatskoj. Kaže se da je lako biti general posle bitke. Međutim, zbog ograničenja tržišne utakmice, nije bilo moguće da evropske šećerane nekim ‘dogovorom’ ograniče vlastitu proizvodnju i tako spreče pad cena i ogromne gubitke. Već visoka koncentracija evropske šećerne industrije samo je dodatno osnažena u ovoj krizi. Osam najvećih kompanija u EU drži više od 92 odsto tržišne prodaje. Hrvatska je industrija šećera u grupi preostalih tek nešto više od tridesetak kompanija koje posluju na tržištu EU a čiji je zbirni tržišni udeo manji od osam odsto.

Da li su proizvođači zaista imali priliku da uz odgovarajuću podršku Evropske komisije prošire trgovinu na svetska tržišta, kao što je tada rečeno u Briselu? Kako je i u kojoj meri Brisel pomogao proizvođačima šećerne repe i fabrikama?

-U teoriji je postojala podrška Evropske komisije širenju izvoza na treća tržišta ali u praksi se pokazalo da je to samo verbalna podrška. Proizvođači šećera u Uniji nisu dobili nikakvu pomoć iz Brisela za vreme ove sada već trogodišnje krize. Frustracija industrije zbog toga je ogromna ali kuknjava ne pomaže. Međutim, ovo ponašanje Komisije treba staviti u istorijski kontekst. Na početku velike reforme sektora šećera u EU započete 2004/05. bilo je 195 aktivnih šećerana. Do tržišne godine 2012/13. ostalo ih je samo 106, znači broj je skoro prepolovljen. To je bilo najveće sektorsko restrukturiranje unutar agro-prehrambene industrije ikad sprovedeno u EU, za koje je iz zajedničkih sredstava Unije potrošeno čak 5,5 milijardi evra. Mislim da je u pozadini pasivnog držanja Brisela u ovoj poslednjoj i zapravo najvećoj krizi koju prolazi sektor, upravo to saznanje da se dosta novaca iz EU kase već potrošilo i da sad industrija sama mora podneti teret.

Za ilustraciju, evropska je industrija šećera samo u jednoj tržišnoj godini nakon ukidanja kvota izgubila oko 2,5 milijarde evra prihoda, uprkos porastu proizvodnje skoro 27 odsto. U lancu vrednosti taj je novac najvećim delom završio u industrijama koje troše šećer kao sirovinu. To su npr. konditori, proizvođači raznih napitaka, sladoleda, džemova i  sličnih proizvoda gde nije bilo skoro nikakvog pada cena. Manjim je delom profitirala i maloprodaja jer je došlo do bespoštedne tržišne utakmice, često s udarcima ispod pojasa. Učinak drastičnog pada cena šećera (35 odsto u odnosu na poslednju godinu kvotnog sistema), naglavačke je okrenuo stvari na tržištu. Nekad visoko profitabilan sektor počinje gomilati gubitke. Kriza posebno teško pogađa zemlje i šećerane u kojima nije postojala dovoljno visoka akumulacija da se na održiv način pokriju nastali gubici. Najteže je zapravo pogođena Hrvatska koja nije dobila nijedan evro pomoći iz fonda za restrukturiranje koji je ugašen upravo u godini našeg ulaska u Uniju.

U početku krize, moglo je donekle biti razumljivo stajalište evropske administracije da se unutar sektora šećera mora tragati za balansom i po potrebi ograničenjima proizvodnje. Međutim, Evropska je komisija napravila niz pogrešnih procena o očekivanom razvoju stanja na tržištu šećera nakon ukidanja kvota. Zaista je teško shvatljiv izostanak čak i simbolične pomoći sektoru unutar postojećih mera EU podrške. Od reforme sektora 2004. zna se da je referentna cena 404 evra/t, svojevrsni kritični prag ispod kojeg je potrebna intervencija zajedničke politike za uređenje tržišta. Međutim, do te intervencije nikada nije došlo, iako je već 38 meseci u nizu, cena na tržištu EU ispod propisane referentne cene. Postavlja se pitanje čemu onda služi taj kritični prag?

U Hrvatskoj su nedavno prestale sa radom dve šećerane, u Osijeku i Virovitici. Ostala je jedna, u Županji. Šta je bio razlog zatvaranja šećerana i je li upitan opstanak šećerane u Županji i opstanak proizvodnje šećera u Hrvatskoj?

-Zvuči nestvarno, ali dočekati 2020. s čak tri aktivne šećerane nakon punih sedam godina članstva u EU, svrstalo je Hrvatsku na prvo mesto u poređenju i s veličinom domaćeg tržišta. Dok u ostatku Evropske unije jedna šećerana ide u proseku na 5,5 miliona stanovnika, mi smo u Hrvatskoj sve do juče imali tri šećerane na samo četiri miliona stanovnika. To je bilo moguće sve dok je skoro dve trećine proizvodnje domaće proizvodnje išlo u izvoz, te dok su postojale rezerve iz nekadašnjih ‘zlatnih’ godina da se pokrije gubitak prouzrokovan velikim padom cena u EU. Vlasnici domaćih šećerana više nisu imali rezervi i doneli su jedinu moguću i logičnu odluku. Povezali su sve raspoložive resurse u jedan sistem i odlučili od ove godine da usmere svu preradu repe u jednoj šećerani.

Najniži jedinični troškovi proizvodnje razlog su zašto je odabrana županjska šećerana. Verujem da njen opstanak nije upitan ali bilo bi naivno pomisliti da neće biti izazova. Osiguranje dovoljne domaće sirovine po prihvatljivim cenama je najveći izazov. Drugi i jednako važan izazov je ulaganje u fabriku za čiji rad u idućih nekoliko godina dominantni energent moraju postati obnovljivi izvori energije. Uz podršku EU modernizacijskog fonda koji je utemeljen kao pomoć grupi od 10 novih EU članica u kojima je i Hrvatska, u prelazu na privredu s minimalnim uticajem na klimatske promene, verujem da će to biti moguće.

Šta očekujete u narednom periodu na evropskom i svetskom tržištu?

-Jedina izvesnost u pogledu budućnosti je to da je ona neizvesna. Ako je verovati prognozama Evropske komisije, ove bi se godine moglo završiti turbulentno razdoblje. Međutim, već se pokazalo kako su prognoze Brisela bile pogrešne u pogledu stanja na tržištu šećera nakon ukidanja kvota. Proizvodnja pada, šećerane se zatvaraju, nagomilani su gubici. Pandemija i cenovni poremećaj na tržištu nafte doveli su u maju 2020. do najnižih globalnih cena šećera u poslednjih 13 godina. Međutim, globalna pa i evropska potrošnja nisu doživele značajniji pad na godišnjem nivou. U svetu tek oko tri odsto, a u EU nešto manje od pet odsto.

Treba znati da uprkos hajci koja je pokrenuta protiv potrošnje šećera, uz objašnjenja koja nemaju naučnu i činjeničnu podlogu, još ne postoji zamena za ovaj proizvod. Šećer je jedini prehrambeni proizvod koji istovremeno ispunjava više uloga u pripremi i proizvodnji različitih vrsta hrane. Reč je o prirodnom sastojku i prirodnom proizvodu, nastalom u procesu fotosinteze, iz kojeg je u suštini postupcima tehnološke obrade samo odstranjena voda.

Posebno valja istaći i energetski značaj šećerne repe i trske, uz napomenu da se iz repe proizvodi tek nešto više od jedne petine šećera u svetu. To su jedine dve poljoprivredne kulture koje imaju omer 1:7 u odnosu na fosilna goriva, dok sve ostale imaju uži omer od toga. To znači da se za kilogram utrošenog fosilnog goriva u preradi repe ili trske može dobiti čak sedam kilograma bio obnovljivog goriva. Danas je evropska industrija šećera jedan od glavnih nosilaca bioobnovljive proizvodnje unutar EU, s najnovijim trendovima proizvodnje bioplastike od šećerne repe uz već etabliranu i poznatu proizvodnju bioetanola i biogasa. Zapravo je mogućnost korišćenja repe i trske kao energetskih kultura jedan od odgovora zašto i nadalje stalno raste svetska potrošnja šećera uprkos ovom privremenom i blagom usporavanju zbog pandemije.

Mislim da je vreme visokih cena šećera od pre desetak godina kada su bile više od 700 evra po toni nepovratno prošlo. Tržište šećera u EU je jedno od najliberalnijih na svetu. Velike su mogućnosti preferencijalnog uvoza praktično iz svih zemalja gde se šećer proizvodi, bez obzira je li reč o trščanom ili repnom šećeru. Realno, najveći strah evropski proizvođači šećera imaju od moguće potvrde sporazuma Mercosur – EU. Čini se kako taj sporazum ipak neće stupiti na snagu ove a verovatno ni iduće godine. Brojna su evropska udruženja za zaštitu životne sredine podigla glas i administracija u Briselu je morala usporiti ovaj postupak. Iz perspektive šećerne industrije u EU glavni je prigovor taj što se u Brazilu šećerna trska uzgaja kao monokultura na više od 90 posto površina, te što se primenjuje čak 27 vrsta sredstava za zaštitu bilja koji su u EU zabranjeni. Ovde se zapravo vidi i ideološki sukob dveju koncepcija razvoja naše planete. Evropski, koji želi nametnuti najpre svojoj privredi, a onda i svima izvan EU najviše standarde u pogledu politike zaštite životne sredine i borbe s klimatskim promenama. S druge strane su zemlje kao Brazil, koji ceni da ima pravo da krči prašume na vlastitoj teritoriji i da privodi te površine poljoprivrednoj proizvodnji, bez obzira na pritiske koji dolaze iz EU i nekih drugih razvijenih zemalja koji u takvoj politici vide globalnu pretnju.

Svi vidimo da je zasad evropska industrija u celini gubitnik. A unutar te evropske industrije navešću vam primer šećerne industrije koja je kapitalno intenzivna proizvodnja, uporediva s visoko produktivnim industrijama kao što su telekomunikacije i hemijska industrija. Problem koji šećerna industrija ima je da je energetski vrlo zahtevna te da još uvek najveći broj šećerana ima visoke emisije CO2. U cilju ispunjavanja zahteva tzv. ETS direktive, šećerane moraju svake godine da kupe znatan broj tih CO2 emisija kako bi uopšte smele da nastave proizvodnju. Tu dolazimo do jedne od najvećih pretnji profitabilnosti EU industrije čak i ako dođe do porasta cena šećera. Cena jedne tone CO2 u martu ove godine udvostručena je u odnosu na godinu pre, odnosno čak je devet puta viša nego u godini kad je Hrvatska ušla u EU. Prevedeno na finansijski jezik, hrvatske šećerane za emisije CO2 u prošloj godini moraće ovih dana da odvoje više od dva miliona evra. Radi se zapravo o nedirektnom ‘porezu’ na proizvodnju koju šećerane izvan EU nemaju. To je ujedno razlog zbog kojeg danas ugljen kao energent postaje nepodnošljiv teret za održivo poslovanje a već sutra i gas iako je ekološki prihvatljiviji. Ali, ako politika EU ustraje na zahtevu klimatske neutralnosti, a čini se da hoće, onda se privreda mora prilagoditi ili će nestati.

U Srbiji je pre 20 godina bilo 15 šećerana koje su, prema kapacitetima, mogle da proizvedu 700.000 tona šećera. Sada ih je četiri – tri u vlasništvu kompanije Sunoko i jedna u vlasništvu Helenik šugara. Posejane površine sve su manje – lane oko 36.000 hektara. Da li možete da na duže staze sagledate i u svetlu dešavanja u EU, procenite položaj srpskih šećerana? 

-Pre par godina sam na radionici u Evropskom parlamentu održao prezentaciju na temu šećerne industrije i trgovine na evropskom području. Koristio sam izraz „balkanski tigrovi“ kako bih opisao važnost i veličinu izvoza šećera iz Hrvatske i Srbije u EU u poslednjih 15-ak godina. Tada je to bilo zbirna količina od čak šest miliona tona vrednih više od četiri milijarde dolara. Nešto je malo veća količina šećera u tom izvozu iz Srbije, a nešto više prosečne cene hrvatskog šećera. Međutim, u svakom slučaju sjajno razdoblje za šećerane u obe zemlje čemu je najviše doprineo režim bescarinskih kvota za izvoz šećera proizveden od domaće šećerne repe.

Posledice krize u EU direktno se odražavaju i na srpsku industriju šećera, to je sigurno. Analizirao sam iskorišćenje kvota za izvoz srpskog šećera u EU i uočio ono što je poznato proizvođačima a tiče se pada iskorišćenja raspoložive bescarinske kvote. U poslednje četiri EU šećerne kvotne godine 2013/14. – 2016/17, Srbija je prosečno iskorišćavala svoju izvoznu kvotu sa čak 96 odsto. Nakon ukidanja proizvodnih EU kvota, to iskorišćenje rapidno pada. Poslednje tri godine je u proseku samo 35 odsto, odnosno od moguće 543 hiljade tona bescarinskog izvoza, ostalo je neiskorišćeno oko 353 hiljada tona, što odgovara ukupnoj proizvodnji šećera u Srbiji u 2018. godini.

To je evidentan dokaz kako se kriza u EU posredno odrazila i na industriju šećera u Srbiji. Međutim, nije došlo samo do količinskog pada izvoza, nego i pada izvoznih cena. Za srpske proizvođače je povoljna okolnost tržište CEFTA na kojem su glavni tržišni lider. Ali i ovde je prisutan pad cena i porast uvoza jeftinog šećera iz trećih zemalja. Komparativna prednost industrije šećera u Srbiji i dalje postoji što pokazuje i grčki Helenik šugar koji održava jednu od svoje tri fabrike upravo u Srbiji. Sunoko je već duže etabliran i nezaobilazan na prostiru šire regije. Činjenica je da će pravi test otpornosti konkurentskom pritisku proizvođači šećera u Srbiji imati tek kada zemlja uđe u EU. U ovom trenutku asimetričan trgovinski režim s EU i nepostojanje zahteva u pogledu nabavke emisija CO2, pružaju određenu zaštitu. Dok je tako, manji je pritisak na dalje restrukturiranje u cilju dostizanja prosečne proizvodnje šećera po jednom proizvodnom pogonu kakav je danas u EU. Ipak, čini se da je zaostatak koji danas imaju domaći proizvođači repe u pogledu digestije i prinosa, veći nego zaostatak industrije u poređenju s prosecima u EU.

Proizvođači šećerne repe u Srbiji su u podređenom položaju u odnosu na ratare u Evropskoj uniji pa i zemljama koje nas okružuju a nisu članice – subvencije koje dobijaju srpski ratari su oko 34 evra po hektaru i to za najviše 20 hektara, tako da ih praktično i nemaju. Subvencije u zemljama EU za šećernu repu su dvadeset puta veće. To je, kažu ovdašnji ratari, razlog zbog kojeg ne mogu postići prinose kakvi su u Francuskoj, Poljskoj, Nemačkoj i pored dobrih agroekoloških uslova. Mogu li se očekivati bolji rezultati, s obzirom na takvu politiku prema primarnoj proizvodnji?

-Politika poljoprivrednih subvencija je moja omiljena tema više od 20 godina. Međutim, ne bih se usudio da tvrdim šta bi bio najbolji smer za sprovođenje i reformu te politike u Srbiji, osim onog što se već radi a to je na tragu postepenog usklađivanja sa smerom Zajedničke politike u EU. Na ocene o eventualno ‘podređenom položaju’ neke zemlje u odnosu na druge zemlje, u pogledu tretmana poljoprivrednika, teško se može dati eksplicitan i ispravan odgovor. Kao agrarnom ekonomisti, meni je poznato da je srpska poljoprivreda, bez obzira na nizak nivo subvencija, najveći neto izvoznik poljoprivrednih proizvoda u grupi desetak zemalja šire regije, zapravo potvrda globalne konkurentnosti. U pozadini te konkurentnosti su kvalitetna poljoprivredna zemljišta, agroekološki uslovi, tradicija i neki drugi faktori. Međutim, za ocenu uspešnosti poljoprivrede kao sektora, potrebno je poznavati nivo stvaranja dodate vrednosti, posebno u odnosu na korišćene resurse. Važno je videti i kakav je nivo efikasnosti i tehnološke razvijenosti, kakav je stepen poljoprivrednog dohotka, drugim rečima koliko je poljoprivreda isplativa farmerima i koliko su spremni da ulažu. Mislim da u ovom području u Srbiji ima još dosta prostora za napredak.

Ako se vratimo na pitanje proizvodnje šećerne repe, onda se slažem da je iz ugla farmera lako zaključiti kako bi njihova proizvodnja bila veća i kako bi, na kraju, zarada bila veća kada bi nivo javne podrške bio veći. U takvim razmišljanjima proizvođači repe u Srbiji nisu usamljeni. Pogled na proizvodno vezana plaćanja unutar same Unije pokazuje ogromne razlike. Od 18 zemalja u kojima se proizvodi šećerna repa, samo u 11 postoji ta podrška, pri čemu se više od polovine ukupnog iznosa plati u samo jednoj zemlji – Poljskoj. Ključne zemlje EU u proizvodnji šećera: Francuska, Nemačka, Holandija i Belgija nemaju nikakva proizvodno vezana plaćanja za repu. Neki će reći – možda baš zbog toga. Nije uteha farmerima u Srbiji, ali morate znati da u proseku sve nove zemlje članice zaostaju za starim zemljama članicama u pogledu subvencija kao što su direktna plaćanja. S druge strane, i to je sasvim u redu, imaju puno veće mogućnosti koje nose mere ruralnog razvoja, upravo zato što su manje razvijene. Pitanje optimalne visine i načina podrške proizvođačima repe i drugih kultura u Srbiji je naravno pitanje za domaće kreatore te politike. Dugoročno je sigurno puno bolji put smer investicijska podrška od politike jednokratnih direktnih plaćanja na koja se ne bi ni smelo računati kao nešto što će uvek biti dostupno.

Kako, s druge strane, objašnjavate činjenicu da su hrvatski ratari imali jako veliku podršku kroz direktna plaćanja a nisu iskazali dovoljan interes da ostanu u proizvodnji šećerne repe, pa su u Hrvatskoj zasejane rekordno male površine? Koliko iznose direktna plaćanja i koje su površine zasijane?

-Nikako drugačije to ne mogu objasniti nego kao ‘hrvatski paradoks’. Prevedeno na običan jezik to se može shvatiti kao odabir ratara između opcija koje im se nude na tržištu. Čini se da se kod nas u odabiru između kultura s manje ulaganja i manjim prihodom po površini (npr., kukuruz, soja) i kultura s puno većim prihodima ali i ulaganjima kao što je šećerna repa, većina radije odlučuje na ovo prvo – manje zahtevne kulture. Nažalost, time se ne doprinosi većem stvaranju dodatne vrednosti u domaćoj poljoprivredi.

Politikom proizvodno vezanih plaćanja, naša je država proizvođačima repe osigurala nivo zaštite dohotka kakav u EU imaju još samo proizvođači u Rumuniji, dok veću podršku imaju samo u Švajcarskoj. Tačno je da uprkos toj visokoj podršci, u 2020. beležimo najmanje zasejanih površina u Hrvatskoj u poslednjoj deceniji, tek nešto više od 10,4 hiljada hektara. Kad se zbroje sve subvencije po površini, naši proizvođači šećerne repe mogu keširati oko hiljadu evra po jednom hektaru. E, tu je sad taj paradoks, izrazito visok nivo osnovnih plaćanja u Hrvatskoj, po čemu prednjačimo u celoj EU, zapravo destimulirajuće deluje na interes zadržavanja ili ulaska u proizvodnju zahtevnih kultura kao što je šećerna repa. Ipak, pravi ratari cene vrednost repe u plodoredu i ostaju u igri.

Ako se opšti okvir politike podrške bude menjao u smeru u kojem se najavljuje, a to je upravo smer veće dodate vrednosti, onda se može reći da sektor šećera u Hrvatskoj ima šansu za opstanak i nakon ove poslednje velike krize. Međutim, još je važnije da se ustraje na daljnjem smanjivanju razlike u pogledu prosečnih prinosa i sadržaja šećera u repi u odnosu na najbolje evropske proizvođače. Imamo sjajne pojedinačne primere prinosa repe većih od 100 t/ha ali je nužno da današnji iznadprosečni rezultati sutra postaju standard sve većeg broja proizvođača. Jedino takva proizvodnja može biti garancija očuvanja domaće industrije šećera čija efikasnost takođe mora uhvatiti korak barem s prosečnom efikasnošću šećerana u novim zemljama članicama EU.

Bili ste svojevremeno pregovarač Republike Hrvatske sa EU za poglavlje poljoprivrede i ruralnog razvoja. Koje je koristi članstvo u EU donelo hrvatskoj poljoprivredi i njenim poljoprivrednicima? Koliko im to znači sada, u doba pandemijske krize, kakvu dodatnu pomoć iz EU kase dobijaju? 

-Ogromna je korist od članstva u EU za zemlje koje ulaze s relativno velikim zaostatkom u pogledu razvijenosti u odnosu na prosek Unije. Poznato je da je poljoprivreda jedan od većih dobitnika i hrvatski primer to također potvrđuje. Međutim, to ne dolazi u kratkom roku, u jednoj godini. Potrebno je nekoliko godina da se počnu ozbiljnije koristiti mogućnosti koje nude mehanizmi zajedničke politike, posebno izdašna podrška iz ruralnog razvoja ali i direktnih plaćanja koju smo ispregovarali u našim pregovorima pre ulaska. S druge strane, nije sve tako ružičasto. Postoje i gubitnici unutar poljoprivrednog sektora, što se najbolje vidi iz ubrzanog smanjenja broja poljoprivrednih gazdinstava. U Hrvatskoj je to bilo manje dramatično nego u Bugarskoj i Rumuniji, ali je tamo zabeležen veći porast produktivnosti. Sve ima svoju cenu. Pandemijska kriza je omogućila neke nove i dodatne oblike pomoći farmerima jer je i šteta koju trpe neki sektori stvarno neuporediva s bilo čim u prošlosti. Prodaja vina je npr. više nego prepolovljena. Hrvatskoj je za 2021. i 2022. odobreno nešto više od 200 miliona evra dodatne pomoći poljoprivrednicima koja će se u najvećoj meri sprovesti prema pravilima koja vrede za mere ruralnog razvoja.

Srbiji je trenutno, u pretpristupnom periodu, na raspolaganju IPARD, finansijsku podrška Evropske unije poljoprivredi i ruralnom razvoju. Hrvatska je taj program koristila dok nije ušla u EU. Šta je Vaša preporuka za efikasnije upravljanje IPARD programom i postizanje većeg stepena iskorišćenosti tog fonda?

-Iskustva zemalja koje su koristile IPARD i SAPARD pre ulaska u EU (Hrvatska je zbog vremena svoga ulaska jedina koristila oba ta fonda), u dobroj su meri primjenjiva na Srbiju i druge zemlje kandidate. Ali bez obzira što nam se čini da je sve već poznato, ipak svaka zemlja iznova ponavlja neke greške i samostalno steče iskustva. Sve je to deo procesa koji se posvuda u početku odvija sporo a onda sve bolje i brže. Vaša administracija je poslednjih par godina u najvećoj meri ovladala postupkom što je zapravo preduslov da dođe do transfera poljoprivrednicima. Njima se takođe u početku čini da je sve previše komplikovano i nedohvatljivo i delimično su u pravu. Ali kako proces odmiče, to se uviđa kako priprema dobrog poslovnog plana ima smisla jer kasnije znači uspešniju realizciju. Selekcija projekata na osnovu jasnih kriterijuma kako se to traži IPARD okvirom, i to uz minimalan rizik diskrecijskog odlučivanja, dobar je put za šire prihvatanje ovog programa od kojeg Srbija već sada ima dosta koristi. To uostalom potvrđuju brojni uspešno provedeni projekti. Informisanje, edukacija i trening što šireg kruga učesnika je jedna od preporuka koja u pravilu podiže stepen iskorišćenosti raspoloživih sredstava Unije.

Ključevi raspleta u trouglu Brazil – Indija – Kina

Ključevi raspleta kad je reč o globalnom tržištu šećera nalaze se u trouglu Brazil – Indija – Kina. Prvi kao najveći proizvođač i izvoznik, drugi kao najveći potrošač, a treći kao najveći uvoznik. Više od 60 odsto šećerne trske u Brazilu ide na proizvodnju etanola, a i ono što ostane dovoljno je da su najveći izvoznici šećera. Kina je poslednjih nekoliko meseci snažno povećala uvoz, što uz pad proizvodnje u Indiji i Tajlandu diže svetske cene. To se još uvek ne odražava značajnije na rast cena na evropskom tržištu ali verujem da će kritični prag biti prekoračen do leta ove godine. Zalihe u EU su dosta niske, što je već dovelo do snažnog porasta spot cena. Isključivo zbog prethodno sklopljenih godišnjih ugovora s velikim potrošačima na koje se odnosi više od 85 odsto prodaje, ukupan rast cena zapravo ne sledi tržišne fundamente. Neki se proizvođači šećera nadaju da će se cene evropskog šećera vratiti već ove godine u područje od oko 500 evra po toni. Ja ne verujem da je takav scenario dugoročno održiv iako je moguće da cene u kratkom roku i premaše taj prag jer robe nema dovoljno. Francuska kao najveći EU proizvođač beleži najmanju proizvodnju u poslednjih 30 godina, poharao ih je žuti virus. Velike su štete i u Velikoj Britaniji koja više nije u EU ali je značajan uvoznik šećera.

Slađana Gluščević